Lakše je bombardovati

Američkim predsednicima je često lakše da bombarduju nego da razmišljaju. Kada složno hvale odlučnost predsednika koji je naredio bombardovanje, američki političari i novinari nemaju šta da izgube. Donald Trump je 6. aprila napravio oštar zaokret i odustao od politike uzdržavanja od napada na Asadov režim. Odobrio je lansiranje 59 tomahavk raketa na sirijski vojni aerodrom. Povod je bio izveštaj da su sirijske vazdušne snage bacile bombu sa bojnim otrovom koja je ubila najmanje 72 civila. John McCain i Lindsey Graham – najoštriji Trumpovi kritičari iz Republikanske partije, koji već dugo zahtevaju rušenje Asadovog režima – odmah su pozdravili napad. Nancy Pelosi, predvodnica manjine u predstavničkom domu, opisala je akciju kao „primerenu“. Trumpovu brzu i odlučnu reakciju pozdravio je i Fareed Zakaria: „Mislim da je Donald Trump upravo postao predsednik“ – to jest, pravi predsednik, posle više sedmica lutanja i pometnje. I Ezra Klein je ovaj napad na zemlju koja nikada nije napala SAD ocenio kao opravdan: Trump je „delovao u okvirima normi američke spoljne politike“.

To je neobičan preokret. Predsednik koga su mesecima pre i posla izborne pobede predstavnici establišmenta opisivali kao nestabilnog i opasnog, dočekao je da ga isti establišment proglasi za razumnog i uračunljivog. Kakve zaključke bi Trump mogao da izvuče iz takvog razvoja događaja?

Iznenadno pribegavanje primeni sile nosi određene rizike. Na sirijskom ratištu je prisutna Rusija koja je tamo angažovala značajne vojne kapacitete i založila svoj diplomatski prestiž. Trump je iz predostrožnosti upozorio Ruse da povuku svoje ljude iz zone napada; kada su predstavnika Rusije u UN pitali da objasni na šta tačno misli kada upozorava na „negativne posledice“ bombardovanja, on je odabrao da ne govori o mogućem pogoršanju američko-ruskih odnosa. Rekao je: „Pogledajte Irak, pogledajte Libiju“.

Do kraja drugog mandata Georgea W. Busha, rat u Iraku je proizveo gotovo pet miliona izbeglica u zemlji od 27 miliona stanovnika. Do kraja drugog Obaminog mandata, rat je u Libiji raselio 400.000 ljudi u zemlji sa 6 miliona stanovnika. To su činjenice koje svet ne zaboravlja tako brzo i tako lako kao Amerikanci. Pre 5-6 godina, samo satiričari su govorili o „paralelnim ratovima“ ili „trajnom ratnom stanju“; novinari vodećih medija danas rutinski govore o kredibilitetu savetnika ili generala za vođenje „našeg sledećeg rata“. Niko ne kaže: pogledajte Irak, pogledajte Libiju.

Medijski izveštaji o hemijskom napadu u Siriji – i „kaznenom“ američkom napadu koji je usledio da bi se Asad naterao da poštuje „međunarodne norme“ – navodno su zasnovani na dokazima koje su novinari i urednici ocenili kao zadovoljavajuće. Međutim, kao i u slučaju tajnih informacija o povezanosti Trumpa sa Rusijom, na delu je logika izveštavanja koja daje povoda za zabrinutost. U oba slučaja dogodilo se nešto novo: vodeći dnevni listovi, medijske mreže i veb stranice garantovali su za ispravnost svojih zaključaka – o tačnosti navoda o Trumpu; o pozadini i motivima hemijskog napada u Siriji – koji su opisivani kao da se zasnivaju na pažljivom ispitivanju čvrstih dokaza. Ipak, javnosti su prikazani samo zaključci. Dokazi su pomenuti samo u naznakama i bez mnogo truda da se utvrdi na osnovu čega se prihvataju kao legitimni. Tako, u slučaju napada u Siriji, glavni dokaz ponuđen novinarima bio je „radarski snimak putanje sirijskog aviona koji je u utorak uzleteo i uputio se u zonu hemijskog napada“. Novinari su na osnovu toga zaključili da je upotrebu hemijskog oružja naredio Asad i da je u pitanju napad koji se uklapa u uobičajeni obrazac napada hemijskim oružjem koje izvode sirijske vladine snage. Ali poslednja pretpostavka je sasvim neutemeljena.

Dokumentovani napadi koje su novinari imali na umu dogodili su se 19. marta 2013. u blizini Alepa, kada je nastradalo više od dvadeset ljudi; 21. avgusta 2013. u Guti u blizini Damaska, kada je od trovanja umrlo više stotina ljudi; i (tačno dve godine kasnije) 21. avgusta 2015. u Marei severno od Alepa. U izveštaju koji je Anthony Deutsch napisao za Rojters nekoliko sedmica posle trećeg napada sažeto su izloženi zaključci Organizacije za zabranu hemijskog oružja koji potvrđuju da je hemijsko oružje zaista korišćeno; isti izveštaj pokazuje da istražno telo nije utvrdilo koja strana je upotrebila hemijsko oružje. Deutsch govori o „sve brojnijim dokazima da je Isis nabavio i da koristi hemijsko oružje u Iraku i u Siriji“. Takve indicije gotovo da nisu pomenute u poslednjim medijskim izveštajima o Siriji u SAD. Možda je kanadski premijer Justin Trudeau na to mislio kada je u prvoj reakciji na poslednji incident rekao da postoje „otvorena pitanja… o tome ko je odgovoran za ove užasne napade“.

Ali to nije imalo nikakvog uticaja na stav Amerikanaca prema Bašaru al-Asadu. Pre nego što je rat počeo, Asad je bio tek jedan od regionalnih despota, poput Sadama Huseina i Muamera Gadafija, čija vladavina je represivna i neliberalna, ali ne predstavlja ozbiljnu međunarodnu pretnju. U ovom građanskom ratu, Asad i njegovi saveznici, Hezbolah, Iran i Rusija, počinili su zločine i izazvali stradanja stanovnika Sirije za koja se nikada ne mogu iskupiti. Njihovi neprijatelji – Isis, Al-Nusra (sirijski ogranak Al-Kaide) i druge grupe koje finansiraju Turska, Katar i Saudijska Arabija – često su činile isto. Koju od tih strana ćete više mrzeti, ako ste Sirijac, zavisi od toga ko vam je pobio više članova porodice.

Danas, više od 5 godina posle početka rata, koliko je uverljiva ideja da SAD mogu ublažiti patnje koje su izazvali Asad i njegovi neprijatelji tako što će započeti novu veliku vojnu intervenciju i pokušati da sruši sirijski režim? Izgleda da je američki establišment na to pitanje preko noći i bez razmišljanja odgovorio potvrdno. Takva politika, pored nastavka borbe protiv Isisa, podrazumevala bi ulazak u sukob sa drugim moćnim vojnim silama u zemlji, sa sirijskim oružanim snagama, sa grupama koje zastupaju interese Irana i sa Rusijom. Navodni cilj nove politike je zaustavljanje krvoprolića, ali ona bi u isto vreme drastično intenzivirala nasilje u zemlji.

Vratimo se na čas poukama koje bi Trump mogao da izvuče iz poslednjih događaja. Da li ćemo pogrešiti ako te pouke svedemo na sledeće? „Lansiranjem raketa na omraženu stranu silu stičeš uvažene i moćne nove prijatelje. Uspeh je siguran, samo treba raditi brzo i pozvati se na humanitarne razloge“. Ogromna pažnja javnosti koju su ovi događaji privukli i neobično sužen fokus u njihovom tumačenju otkrivaju neprijatne istine o našoj političkoj kulturi.

Uzmimo kao primer Njujork tajms od 7. aprila. U jutarnjem izdanju objavljeno je čak 19 tekstova o raketnom napadu na Siriju, pod raznolikim, ali usaglašenim naslovima: „Izolacionista dirnut stradanjem civila“, „’Težak udarac’ rusko-američkim odnosima, kaže Putin“, „Jednokratni udar za zaustavljanje korišćenja nervnog gasa“, „63 sata: od napada sarinom do lansiranja raketa“, „Trumpov plotun upozorenja u ratu između Bannona i Kushnera“, „Neočekivana promena teme na svečanoj diplomatskoj večeri“, „Trumpovi tvitovi o Siriji: kako su se menjali“, „Trumpova odluka koju kritičari pozdravljaju, a simpatizeri osuđuju“, „Republikanci koji su odbijali Obamine planove za napad na Siriju podržavaju Trumpa“, „Da li je napad na Siriju bio nezakonit? Tumačenje predsedničkih ratnih ovlašćenja“, „Sirijci koji se protive Asadu osećaju zadovoljstvo, ali i strah od osvete“, „Izbeglice podržavaju potez predsednika koga su kritikovali“, „Svet podeljen zbog raketnog napada“, „Raketni napad govori o novoj stvarnosti u Siriji, za prijatelje i neprijatelje“, „Odmeravanje akcije protiv režima koji je već pod opsadom“, „Zar sirijske zalihe hemijskog oružja nisu uništene? Odgovor nije tako jednostavan“, „Da li su stavovi SAD ohrabrili Asada?“, „Ko se nalazio u prostoriji uz predsednika? Trumpovi savetnici za vreme napada“, „Za Tillersona i McMastera napad na Siriju je prilika da iskorače iz senke“.

Sami tekstovi su nešto manje jednoglasni nego preneti naslovi. Ali reči koje dominiraju su napad, udar, odluka, akcija, Sirija, Sirijci, i (iznad svih) Trump. Mada se ponegde provlače i kritičke note, uz skrupulozno vaganje značaja usaglašenosti postupaka izvršne vlasti i ustavnih ovlašćenja, konačna ocena se ne dovodi u pitanje. Predsedniku čiji je legitimitet dosledno osporavan otkada je izabran – predsedniku kome je odobravanje potrebno gotovo isto koliko i pažnja javnosti – novinari Nujork tajmsa su poručili da je sada postao „važna politička figura na jedan pozitivan način“.

Demokrati manje-više čine to isto: senator Chuck Schumer, koji je prošlog četvrtka odobrio problematični napad, ide stopama Richarda Gephardta koji je u oktobru 2002. stao uz Georgea W. Busha i podržao mogući rat u Iraku. U godinama koje su prethodile 2002. nije bilo bliskoistočnog rata u kojem se SAD nisu pozivale na humanitarne motive: osloboditi građane Avganistana od teokratske tiranije talibana; izgraditi u Iraku multikulturnu demokratiju u kojoj će Kurdi, šiiti i suniti biti ravnopravni; omogućiti procvat Arapskog proleća u Libiji tako što će se pobunjenicima osigurati pobeda koju zaslužuju. Možda je Barack Obama nešto naučio iz primera libijske katastrofe, ali članovi njegove partije očigledno nisu.

U međuvremenu, strategija povezivanja Trumpa sa Rusijom koju su demokrati uporno primenjivali sada se okrenula protiv njih. Napadi na Putina i sve što ima veze sa Rusijom bili su pre svega sredstvo delegitimizacije Trumpa, s konačnim ciljem njegovog rušenja. Zanimljivo je da su na taj cilj zaboravili onog trenutka kada se Trump okrenuo protiv Putina – i odmah ga zdušno podržali. Trump je sada njihov nezamenjivi saveznik, a humanitarni rat, kao i obično, omiljeni zadatak koji, ako je plasiran u dobro odabranom trenutku, može zaseniti sve druge: na primer, zaustavljanje klimatskih promena.

To bi se možda dalo objasniti nedostatkom političkog talenta i sposobnosti konzistentnog mišljenja. Više od toga obeshrabruje činjenica da članstvo današnje Demokratske partije pokazuje vrlo malo interesovanja za spoljnu politiku. Koliko god da su stavovi senatora McCaina i Grahama i njihovog učenika Toma Cottona pomućeni militarizmom, i koliko god da je paušalna i pojednostavljena neintervencionistička doktrina Randa Paula – ovi republikanci bar raspolažu potrebnim informacijama i imaju formirana mišljenja koja su spremni da zastupaju. Obamacare, abortus i toaleti za transrodne osobe su teme o kojima demokrati imaju da kažu mnogo više nego o Iraku, Siriji, Jemenu ili Rusiji. Ali ono što je moguće učiniti u zemlji uvek je oganičeno energijom i dolarima koji se usmeravaju na projekte u inostranstvu. Ministarstvo odbrane je u februaru objavilo da su u poslednje dve i po godine SAD na rat sa Isisom potrošule 11,9 milijardi dolara: to je u proseku 12,8 miliona dolara dnevno.

U emisiji GPS emitovanoj na CNN-u 9. aprila, general David Petraeus je pozvao Amerikance da se pripreme za produženi rat u Siriji. Rekao je da to nije sukob koji se može okončati za nekoliko godina, već jedna „generacijska bitka“, projekat koji zahteva da pažljivo odmerimo koliko „krvi i novca“ smo spremni da potrošimo. Petraeus je govorio kao predsednički kandidat. Izjavio je da je spreman za očekivano objedinjavanje nove runde hladnog rata i bitke velikih sila za Bliski istok. Njegov sagovornik Fareed Zakaria tome nije imao ništa da doda, niti je imao dodatnih pitanja.

David Bromwich, The New York Review of Books,

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *