Sergej Trifunović piše za NOIZZ: “O dnovinarstvu”

Volim ovu zemlju. Stvarno je mnogo volim. Možda to treba češće da govorim. Nisam od nje digao ruke. Nisam se pomirio sa tim da je u „Srbiji tako kako jeste“. Nikad neću. Iskreno me boli svaka nova nepravda koja pogodi Srbiju, naročito decu koja su njena budućnost. Nisam oguglao na ružne vesti, a ni na ružnu stvarnost. Dići ruke od nepravde u svojoj zemlji isto je kao dići ruke od svoje porodice. Zato sam uvek urlao i nastaviću da urlam.
Juče sam u jednom dnevnom glasilu pročitao sledeći naslov: „Da li je ovaj čovek normalan? Sergej: Pišaću Vučiću na grob.“ Usledilo je zvanje raznoraznih „ličnosti“, da komentarišu još jednu neumesnu, neumerenu, nepristojnu, uvredljivu i nenormalnu izjavu skandalima sklonog glumca. I bogami, svi se listom sablaznuše. Uglavnom, to su nekakvi funkcioneri vladajuće stranke, Bule Goncić i Vučićev dežurni PR, onaj najnebitniji u Idolima. Ta „moja izjava“, međutim, nije nikakav citat, već samo konstruisana izmišljotina dotičnih dnovina. Kao što biva, niko se nije pozabavio time šta je glumac zapravo napisao, niti zašto je pisao. Za početak opšte paljbe bilo je dovoljno nešto što je nekakva dnovina objavila.

Priča o Aleksi Jankoviću dobila je tužan epilog
Da pojasnim, celu salvu zgražavanja izazvao je moj tvit, u kom sam podelio i prokomentarisao tekst o epilogu slučaja malog Alekse Jankovića iz Niša – dečaka koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi Sreten Miladinović Mika u Nišu. Ispostavilo se da je nakon 6 godina obijanja svih pragova od strane Aleksine majke Dragane, slučaj zastareo. Baš tako. Niko od nadležnih neće snositi odgovornost. Deca koja su maltretirala Aleksu i gurnula ga u samoubistvo, nagrađena su peticama iz vladanja na kraju školske godine (!?). Povrh svega, Aleksina majka moraće da plati sudske troškove. Sasvim logično, ispravno, po savesti i po zakonu, zar ne? Dok se to, ne daj Bože, ne desi vašem detetu.

Apropo tih i takvih informacija, na koje svaki iole normalan čovek može da oseti samo beskrajnu tugu i bes, napisao sam sledeće: „O kom BDP-u pričaš? O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala? Pišaću na vaše grobove.”

Prvi deo tvita odnosi se na priče koje nam svakodnevno naš predsednik priča, prema kojima živimo u zemlji u kojoj isključivo cveta cveće, dok svi kolektivno bolujemo od najvećeg privrednog rasta u istoriji svemira. S druge strane naše prefantastične realnosti, bolesna deca se leče sms-ovima. Malo starija deca beže iz zemlje, a malo mlađa se ubijaju. Svake godine, u Srbiji bude rođeno 30.000 manje beba, u odnosu na prethodnu godinu. I niko nije odgovoran za to. Sve je to, očigledno, sasvim nevažno dnovinarima. Meni nije, ja ne mogu da nastavim da skrolujem kad tako nešto pročitam.

Poslednja rečenica tvita je, pak, parafraza naslova jednog od kultnih romana moje generacije „Pljuvaću po vašim grobovima”, francuskog pisca Borisa Viana. Od svih komentarora mog tvita, to je primetio jedino onaj najnebitniji u Idolima, ali uz opasku da je „vulgarnost javnih ličnosti štetna po društvo“.

Ta „vulgarnost“ upućena je svima koji su dozvolili da se tako nešto desi jednom detetu, a posebno onima koji su uticali na to da se slučaj malog Alekse besramno zataška i da, na kraju, zastari. Dakle, najmanje na pomenutom Vučiću. Posle njegove intervencije konačno su se oglasili zvanični organi, prvi put tokom ovih 6 godina. I to da kažu da je ceo slučaj zastareo! U celoj priči, on ispade još i jedini pozitivan lik.

Aleksina mama: Neću stati dok krivci ne budu kažnjeni
Ne očekujem da je iko iz redakcije još jednog bezumnog režimskog glasila uopšte čitao Viana. Ne očekujem da je iko od njih uopšte išta čitao. Dnovinari su tu da iskonstruišu izjavu, malo da je friziraju i da, najzad, predstave javnosti ludaka. Isfrizirana izjava naopakog glumca željnog pažnje medija, kudikamo je veći problem od vršnjačkog nasilja, kojem sistem, očito, ne planira da stane na put u skorije vreme. Lajavi glumci neuporedivo su veći problem i od parlamenta, koji se ne usuđuje da prihvati Aleksin zakon, i time bar donekle preventira ovakve slučajeve – samo zato što skupštinska većina vladajuće stranke po automatizmu odbija sve zakone koji dolaze od opozicionih poslanika.

Objašnjavanje hiperbole bilo bi mi potpuno deplasirano, da ne živim u zemlji u kojoj nema stilskih figura, pa je sve „teška reč”, da citiram perjanicu dnovinarstva. Ali evo… za hiperbolu Vikipedia piše sledeće: „Hiperbola (grč. ὑπερβολη = preuveličavanje; hyper-= pre-, ballein = baciti) je stilska figura preuveličavanja radi naglašavanja nekog emocionalnog stava. Odlike onoga što se opisuje mogu biti ili uvećane, ili umanjene. Može biti opravdana i osećajna kad je prirodna i iskrena. Veoma je česta u književnosti, ali i u svakodnevnom govoru. Pravilnom upotrebom hiperbole postižu se slikovitost i veća emocionalnostkod čitaoca. Hiperbole mogu biti i banalne, nelogične, neukusne (gube svoju izražajnu moć)“.

Isto tako, u normalnim okolnostima, bilo bi krajnje deplasirano i napominjati da to što sam napisao ne bih uradio ni na čijem grobu, pa ni da u njemu leži Sotona lično.

Uprkos svemu, neću pitati gospodu dnovinare zidnih novina vladajuće stranke: „Da li ste normalni?”. Neću ih pitati ni: „Da li je moguće da ste toliko pokvareni?“. To mi je sasvim jasno iz priloženog.

Pomenuti Boris Vian umro je u bioskopu. Poslednje reči su mu bile: „Zašto moram da živim okružen idiotima!?” Ne želim da mi to budu poslednje reči. Isto tako, ne želim da živim u zemlji u kojoj se deca zbog maltretiranja vršnjaka bacaju kroz prozor, a njihovi mučitelji bivaju nagrađeni peticama iz vladanja, a kasnije ministarskim foteljama.

I zato ću urlati dok god sam živ.

I „pljuvaću i pišati po grobovima“ svih koji nas redovno ubeđuju da su užasne nepravde kojima svedočimo normalne i nevažne.

A vi, gospodo dnovinari, kojima takvo društvo odgovara, pa ga promošivete godinama unazad, ništa ne brinite. Vaši grobovi neće biti ni za veliku nuždu. Govna će već biti u njima.

Sergej Trifunović

1. Avgust 2017, Beograd. Rani srednji vek.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *