Разум и осећајност

milan-milenkovic

Поп живи од греха; када их не би било, он би постао излишан, па грехове и грешнике вазда проналази. Полицајац живи од криминала, па ће га, да би сачувао службу, пронаћи и где га нема, а ако треба, неће га мрзети да га сам организује. Шалтерски службеник живи од административне збрке, јер тек у њој он проналази смисао своје службе. Јасне и кратке процедуре би га учиниле непотребним. Телевизија живи од неукуса, па га зато производи. Остали медији такође.

Ми, модерни људи, живимо у друштвима у којима постоје хиљаде закона, прописа, установа, служби, у којима трпимо баражну ватру медија и партијско-политичке пропаганде. Притиском на дугме телефона, или компјутера, покрећемо силе и процесе о чијој суштини немамо појма и која нас не занима. Наш поглед на свет пулсира у ритму разних сокоћала и сасвим је фрагментиран, исцепкан и ни у једну појаву, или у процес, немамо целовит поглед.

Држава нам се појављује час у лику полицајца, час у лики шалтерскиг службеника, или судије, па чак и катастарског чиновника. Будући да, као што рекох, целовиту слику више немамо, више се и не питамо шта је држава, шта нација, шта су институције и чему све ово служи?

Само сто година раније, за већину Срба закони су били обичајни, медијски посленици су били добошари, који су по раскршћима објављивали налоге власти и гуслари, који су певали о крви и слободи, а сва сокоћала су били алати и по нека фрула. Но, тада смо имали увид у целину процеса и збивања; мисао нам није била дубока, али је била јасна и била је исто што и осећања. Данас су нам се разум и осећање одвојили; сви се слажемо да су свет и живот повод најоштријем размишљању али, услед опадања осећања, нисмо у стању да се покренемо. Наш мозак презире наше срце, које мисли још само на себе.

Поп живи од греха; када их не би било, он би постао излишан, па грехове и грешнике вазда проналази. Полицајац живи од криминала, па ће га, да би сачувао службу, пронаћи и где га нема, а ако треба, неће га мрзети да га сам организује. Шалтерски службеник живи од административне збрке, јер тек у њој он проналази смисао своје службе. Јасне и кратке процедуре би га учиниле непотребним. Телевизија живи од неукуса, па га зато производи. Остали медији такође.

Традиционална држава живи са народом и за народ, модерна живи од хаоса, грехова, криминала, неукуса и лажи. Само тако још она проналази своје место, јер већ и приглупи виде да држава не остварује никакав интерес за народ. Ту, велику слику државе и државног апарата, ми више не видимо. Државни службеник, без обзира на ранг, већ и сам не припада народу, већ је изнад њега и води рачуна још само о свом личном и кастинском интересу. Нисмо ни приметили кад се држава из просте и сведене машине, с краја 19. века, претворила у капиталистичку државу Карађорђевића, у којој су крупни капиталисти и политичка класа постгли савез против народа. Из те државе смо прешли у државу радничке класе, а заправо државу комунистичке касте. Један корак и већ смо у држави која служи владајућој политичко-тајкунско-полицијској касти, а још смо далеко од сазнања да се закон не врши у име народа, него над народом, односно над неприпадницима касте.

Анатол Франс каже за француску државу: „У нашој држави влада савршена једнакост грађана: и богатима је, једнако као и сиромашнима, забрањено да краду хлеб“. Начелно, и нама је свима дозвољено да летујемо на крузерима, да скокнемо до Бора-Боре, а свима је забрањено да краду хлеб. Марксова теза да је закон оно што владајућа класа, у свом интересу, намеће целом друштву, достигла је пуну афирмацију у модерним друштвима, којима и ми припадамо.

Управо зато је деморкатија најпокваренији облик владавине, јер нас држи у уверењу да смо ми сами одлучили да смо грешни (па поп има своје парче хлеба), да смо криминалци (те полицајац има платицу и станчић), да смо стока неписмена (па се и последњи шалтерски службеник дере на нас) и да смо примитивни (па постоји читава НВО индутрија, која нас „депримитивизује“ о нашем трошку. Ја се не сећам да смо икад ми одлучили да тако буде.

Кад бисмо ми били мање грешни, кад бисмо били  мало богатији, да не морамо да се довијамо како до хлеба да дођемо, те да о себи мислимо боље него што мислимо, сва ова тевабија, овај апарат који живи од ружења народа, постао би излишан, а он ће се постарати да то не буде.

Кад нам неко на улици каже да смо марва, ми се одмах с њим за гушу ватамо; кад нам то поручују медији, државна управа и политичари, ми само слегнемо раменима. Кад нас конобар одере за двадесет динара, псујемо му и мајку и оца, кад нас држава одере к`о Муса јарца за струју, храну, или порезе, ми ћутимо. Сви смо ми дрчни: одмах би се поклали са НАТО трупама; да нам Рокфелер падне у руке, гадно би се провео, а о томе шта бисмо радили Билдерберг групи боље и не причати али, кад уђемо у нашу месну заједницу, смањимо се пет сантима. Ми волимо само велике битке, мале губимо без борбе. То је управо последица исцепканог погледа на свет и живот. Не разликујемо мале и велике борбе или, ако их и разликујемо, опредељујемо се само за оне које неће ни доћи.

Ако је срећа у искупљењу греха, није потребно да будемо грешни, него да се осећамо грешнима; да би нам увалили благодети цивилизације, није потребно да будемо примитивни, него да се осећамо примитивнима; да би нам неповратно трасирали судбину, није потребно да будемо немоћни, већ да се осећамо немоћнима. То је најдубља тајна модерног доба и његових медија.

Наравно, Срби, а с њима и Црногорци, нису ни грешнији, ни глупљи, ни примитивнији, ни неспособнији од осталих нaрода, али ако ми верујемо да јесмо, онда ту помоћи нема. Можда је време да се, ако смо људи, окренемо да већ једном видимо од чега бежимо и да погледамо судбини у очи. Бежећи од одговорности, препустили смо се судбини. Бежећи од судбине, побегосмо и од живота. Бој се овна, бој се…прође век.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.