Regionalna saradnja i veća pomoć međunarodnih partnera potrebni za energetsku tranziciju

Energetska tranzicija u zemljama Zapadnog Balkana zahteva regionalnu saradnju, veća javna ulaganja, pouzdan zakonodavni okvir i znatnu finansijsku pomoć međunarodnih partnera, navodi u analizi istraživačica na Univerzitetu u Regenzburgu Barbara Frej.

Nedostatak energije i visoki troškovi električne energije glavni su problemi u regionu, sa značajnim političkim implikacijama, ocenila je Frej, ukazujući da oslanjanje na ugalj nije u skladu s pravnim tekovinama EU niti Pariskim sporazumom, što može dovesti do usporavanja pregovora o pristupanju EU.

Zemlje Zapadnog Balkana, osim Albanije, većinu energije proizvode iz lignita, koji doprinosi najvećem stepenu zagađenja vazduha u Evropi.

Kosovo se najviše oslanja na ugalj za proizvodnju električne energije (95 odsto), a zatim slede Srbija (67), Bosna i Hercegovina (65), Severna Makedonija (51) i Crna Gora (41), dok Albanija ne koristi ugalj već hidroenergiju.

Prelazak na obnovljive izvore energije nailazi na mnoge zakonodavne i političke prepreke, navodi se u dokumentu i ističe da je “imperativ da se trenutni energetski sistemi transformišu”.

U analizi se, između ostalog, ukazuje da bi povećanje energetske efikasnosti pomoglo da se ubrza prelazak na zelenu energiju, ali da je u velikoj meri nedovoljno razvijeno, dok je regionalna integracija, koja bi donela ogromne koristi, opterećena stalnim političkim razlikama.

“Kako bi se olakšale investicije privatnog sektora i efikasno, isplativo snabdevanje energijom, ova promena će zahtevati regionalnu saradnju u proizvodnji, prenosu i snabdevanju energijom kao i brzo i odlučno prihvatanje obnovljivih izvora energije”, ističe se u analizi koja je objavljena na sajtu Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW).

Zemlje Zapadnog Balkana u cilju većeg korišćenja obnovljivih izvora treba da povećaju javnu potrošnju i obezbede pouzdan regulatorni okvir koji bi privukao strane investicije u sektor OIE.

Od izuzetne je važnosti da države modernizuju i prošire energetsku infrastrukturu koja bi mogla da primi novu energiju proizvedenu iz OIE u budućnosti, kao i da sprovode neke manje skupe mere, kao što su povećanje energetske efikasnosti u zgradama i organizovanje obuka o energetskim pitanjima za privatne i javne aktere.

Evropska unija i drugi međunarodni partneri bi takođe trebalo da prilagode svoj pristup regionu, pružajući mnogo veću finansijsku podršku i pomažući da se unaprede energetske politike zasnovane na lokalnim potrebama.

“Veća finansijska podrška je neophodna pošto zemlje Zapadnog Balkana jednostavno nemaju finansijska sredstva potrebna za unapređenje pravedne energetske tranzicije. Obim ove finansijske podrške bi idealno bio na istom nivou kao i sredstva koja zemlje članice EU dobijaju iz budžeta EU”, ocenjuje Frej.

Uprkos potencijalnim ekonomskim, političkim i zdravstvenim prednostima transformacije svog energetskog sektora, zemlje Zapadnog Balkana su, prema njenim rečima, postigle mali napredak u sprovođenju Zelene agende, pošto su i dalje uglavnom “zarobljene” fosilnim gorivima, koja igraju dominantnu ulogu u proizvodnji energije.

“Ovo ukazuje na to da regionu nedostaju kapaciteti za implementaciju iz različitih razloga, koji se mogu svrstati u tri grupe: hronična nedovoljna ulaganja, uporno loše upravljanje i geopolitička zarobljenost”, ukazuje se u analizi.

Autorka ipak smatra da su neki koraci preduzeti i da treba priznati određeni napredak, navodeći kao primere stalni rast udela OIE, usvajanje novih energetskih zakona koji su usklađeni sa zakonodavstvom EU, kao i veću svest javnosti o prednostima zelene energije.