Automobilizam i sport: Vendel Skot – Pionir Naskar trka čija je zaostavština moćnija nego ikada

  • Patrik Dženings
  • BBC Sport

Wendell Scott pictured in 1968

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Skot je trkačke veštine uvežbavao izbegavajući policijsku poteru dok je krijumčario alkohol

Vendel Skot je ispod svog sedišta držao napunjen pištolj. Samo jednom ga je izvadio usred trke, a tip koji je pretio da će da ga izgura sa staze, to više nikada nije ni pokušao.

Skot je bio pionir u svetu Naskar vozača jer je bio jedini Afroamerikanac koji je u ovom sportu pobedio u najjačoj konkurenciji, ali je 1990. godine umro bez da je zvanično primio trofej, jer je tada objavljeno da je stigao treći. Bila je to laž.

Džeksonvil, Florida, 1. decembar 1963. Vendelov unuk Varik ekspresno deklamuje datum i lokaciju. Dok to radi, iz njegovih očiju izbija oštra odlučnost. U svoje 43 godine života, on je dobar deo tog perioda proveo vodeći kampanju za ispravku greške.

„Čudna je to dinamika u kojoj je jedini način da zaustaviš nekoga ko ti ugožava život taj u kojem ćeš ti njega da uplašiš da će da izgubi sopstveni život”, kaže Varik za Skotovu strategiju sa pištoljem.

„Ali tako je to bilo. Način na koji su se ljudi ophodili prema mom dedi je bio sumanut”.

Naskar je auto-moto takmičenje nastalo u južnjačkim državama u Americi. Neki timovi, organizatori i navijači su se dugo vremena poistovećivali sa zastavom Konfederacije – po mnogima simbolom ropstva i rasizma.

U poslednje vreme, Naskar radikalno menja svoj izgled. Konfederacijska zastava je zabranjena.

Prihvaćen je pokret „Životi crnaca su važni”. Njegov glas je sada uperen protiv policijskog nasilja i sistematskog rasizma.

Ovaj proces se nije odvijao klasičnim putem. Na trci u Taladegi, u Alabami, trenutno jedini crni vozač u Naskaru je bio, smatra se, meta zločina iz mržnje.

U garaži koja je pripadala Darelu „Babi” Valasu Džunioru je pronađena omča.

Naskar je njegovom timu dao dodatno vreme pred početak trke da bi se proverilo da li je vozilo u ispravnom stanju.

Napolju, neki ljudi su mahali zastavom Konfederacije. Na stazi, vozači i njihovi timovi su se u znak solidarnosti okupili oko Volisa.

Autor fotografije, NAScar

Potpis ispod fotografije,

Omča pronađena u garaži Babe Valasa u Taladegi

Istraga koju je sproveo FBI je pronašla da je omča navodno služila kao ručka na rol vratima i da je u toj garaži – koja je tog dana nasumično dodeljena Valasu – od oktobra 2019. godine. FBI je time zatvorio sopstvenu istragu.

I pored tvrdnji da im je reakcija bila preterana, Naskar je istakao da od njihovih 29 staza i od 1.684 garaže, samo njih 11 imaju sistem sa užetom koje se povlači radi otvaranja vrata.

Samo jedno od njih je oblikovano kao omča.

Ali rasizam za koji se veruje da je bio namenjen Valasu, dogodio se Skotu. A kada se suočavamo sa sadašnjošću, važno je slušati pouke iz prošlosti. To je poruka koju odašilje porodica Skot – a ovo je njihova priča.

U slučaju da niste znali kako da budete brži od zakona, ne biste dugo opstali kao krijumčar alkohola. Vendel Skot je brzo učio i niko nije mogao da ga stigne dok je vozio.

Rođen 1921. godine, Skot se u mladosti nije mnogo razlikovao od ostalih ranih ikona Naskara.

Odbijao je svaku ideju o regularnom poslu u Danvilu u Virdžiniji, gradiću u kojem je odrastao.

Napustio je školu i sam sebi postao šef, radeći kao taksista.

I baš kao i mnoge druge Naskar legende, kao što je Džunior Džonson, zarađivao je i od prodaje viskija na crnom tržištu.

Napravio je, održavao i vešto modifikovao svoje vozilo i to mu je garantovalo da će uvek biti na korak ispred policije.

Skot je uvek bio spreman na rizike ne bi li se ostvario u svetu koji je garantovao velika uzbuđenja i koji ga je u sebe uvukao kada je imao oko 30 godina.

Imao je sve potrebno za procvat u Naskarovom super oktanskom svetu i da lestvicu digne još više.

Jedino što je, za razliku od ljudi kakav je bio Džonson – poznat i kao ,,Poslednji američki heroj” – njegova koža bila pogrešne boje.

Skot je odrastao uz zakone kao što je onaj poznat pod imenom Džima Kroua, koji je negirao prava crnaca u odnosu na belce.

Trke serijskih automobila je prvi put okusio sa izdvojene tribine krajem 40-ih godina, a sam je prošao kroz segregaciju i preko školovanja, a zatim i vojske u kojoj je bio vojnik mehaničar tokom Drugog svetskog rata.

Gledajući trkačku stazu, Skot je mogao da prepozna mnoge lokalne krijumčare alkohola na startnoj liniji.

Znao je da može da upravlja automobilom pođednako dobro kao i oni, ali da li je zaista imao šansu da mu dozvole da se i takmiči sa njima?

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Skot u domu u Danvilu, sa sinovima Vendelom (u sredini) i Frenkom (levo), 1963. godine

Danvil nije bio bogat grad. Niti je bio posebno progresivan.

Bio je poslednji glavni grad Konfederacije, koalicije koja se borila protiv Unije tokom Građanskog rata u Americi i koja je zagovarala opstanak ropstva.

Pamuk i duvan su bili glavni poslodavci u gradu.

Na trkačkoj stazi u Danvilu je postojao problem. Poseta je uvek bila slabija nego na ostalim trkalištima u okviru „Diksi kružnih staza” – regionalnog takmičenja serijskih automobila koje je postojalo u to vreme.

Zato su promoteri takmičenja doneli odluku da pokušaju da poprave posetu – angažovanjem crnog vozača.

Skotovo iskustvo sa krijumčarenjem je značilo da on ima i reputaciju.

„Policija im je rekla da bi trebalo da angažuju onog ,,crnju” kojeg jure sporednim drumovima zbog krijumčarenja”, objasnio je Skot kasnije agenciji AP.

„Tako sam ja postao vozač trkačkih automobila”.

U maju 1952, sve je bilo spremno da Skot nastupi u prvoj trci. Sve se odigravalo u njegovom rodnom mestu.

Pojedinci iz većinski bele publike su izvikivali uvrede, neki su bacali razne stvari, ali Skot nije ni pomišljao da se osvrće na to.

Uskoro je počeo da se takmiči na pet trka nedeljno, širom cele Virdžinije i dalje, a i pobede su počele da dolaze.

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Skot, na slici iz Atlante, 1973. godine, u poslednjoj takmičarskoj sezoni

To mu nije donelo mnogo novca. Da bi sastavio kraj s krajem, Skot ne samo da je i dalje krijumčario alkohol, već ga je ponekad prodavao i drugim vozačima. Ali van toga, dane je provodio pripremajući se za trke.

Oprema za fino podešavanje, oblikovanje sopstvenog alata, pravljenje sopstvene garaže. Skot je bio vešt mehaničar i inženjer koji je bio u stanju da svaki materijal razloži do poslednjeg atoma, a zatim i da ga ponovo iskoristi.

Postajalo je jasno da je bio predodređen za scenu mnogo veću od lokalnih takmičenja. Naskar se pojavio kao mnogo veći i ambiciozniji igrač.

Njegov najelitniji nivo – Velika nacionalna serija (Grand National Series) – je nudio više novca, veće arene, više posetilaca i brže staze. I ponovo je Skotu bila potrebna ulazna karta.

Pokušao je da se Naskarovim promoterima predstavi tako što bi transportovao svoje vozilo i tražio dozvolu da učestvuje na trkama. U to vreme su lokalni službenici imali tu moć da izdaju potrebne dozvole.

Nekoliko njih je odbilo Skota jer nisu želeli crne vozače u ovom sportu, ali njemu je bio potreban samo jedan da bi uhvatio zalet. Našao ga je u Morisu Postonu, u slobodno vreme poštaru iz Ričmonda u Virdžiniji. Skot je dozvolu dobio 1953. godine.

Ovo je bio izuzetno bitan trenutak.

Ali u poređenju sa pričom o tome kako je Džeki Robinson ušao u bejzbol kao prvi crni igrač 1949, ili o dolasku Čarlija Siforda u PGA (Profesionalna golf asocijacija) takmičenje 1961, Skotov istorijski nastup je prošao nenajavljen i do današnjeg dana je ostao poprilično neobeležen.

Nekoliko godina kasnije, Poston je lokalnim novinama rekao: ,,Rekao sam mu da nikada nismo imali crne vozače i da će zbog toga imati problem. Odgovorio mi je da je spreman na to”.

Ipka, da bi napredovao, Skotu je bio potreban automobil koji bi mogao da se nosi sa njegovim mogućnostima i ambicijom.

Potrošio je 2.000 dolara i kuću ponovo stavio pod hipoteku ne bi li našao sredstva. Novca je uvek nedostajalo.

Posle nekih trka je čak slao svoju decu da skupljaju staklene boce na tribinama i naplate kauciju za njih. Do kraja karijere je čak sedam puta stavljao svoju porodičnu kuću pod hipoteku.

Kockanje je trebalo da se isplati. Skot je imao najveći broj bodova u konkurenciji debitanata u svojoj prvoj elitnoj Naskar sezoni, 1961. godine.

To je bilo dovoljno za trofej koji se dodeljuje najboljem početniku, kao i novčanu nagradu, ali su te nagrade otišle vozaču koji je u plasmanu bio nekoliko mesta ispod njega i koji je bio – baš kao i svi ostali vozači osim Skota – beo.

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Skot odlazi sa mesta udesa u julu 1970, na stazi Trenton Spidvej. Njegov auto je udario u bankinu i prevrnuo se

Skotova biografija „Vožnja na mišiće” koju je napisao Brajan Donovan sadrži svedočenja vozača, konstruktora i zvaničnika sa tura i ostavlja vrlo malo sumnje u to da je odluka doneta iz rasnih razloga. Slično onome što če se dogoditi i na Floridi dve godine kasnije.

Pobeda ostvarena u Džeksonvilu 1963. godine je umesto Skotu dodeljena njegovom rivalu, s tim što je ova ,,greška” naknadno objašnjena neadekvatnim obračunavanjem bodova.

Prema Skotovom unuku Variku, zvaničnici su bili zabrinuti šta bi moglo da se dogodi kada pobednik trke po protokolu bude predstavljen lokalnoj beloj lepotici.

Umesto pravog trofeja, on je kasnije dobio drvenu repliku bez ikakvih oznaka, dok je novčanu nagradu dobio tek kada su svi otišli.

Na jednoj drugoj trci Skotove gume su bile isečene pre nego što je trebalo da se pojavi na startu trke. Na sledećoj je na njegovog sina Vendela bačena petarda i povredila ga.

Dobijao je pretnje smrću. U Birmingemu, u Alabami, diskretno mu je bilo savetovano da što pre ode jer se očekivao dolazak jedne nasilne grupe.

Zvaničnici u Darlingtonu u Južnoj Karolini su godinama odbijali da mu dozvole učešće na ovoj trci.

U Darlingtonu početak trke nije bio obeležavan zvaničnom, zelenom zastavom, već onom koja slavi Konfederaciju.

Organizatori su saveznim zakonom iz 1964. bili primorani da dozvole Skotu da učestvuje na takmičenju, ali su oni uvek pronalazili način da ga spreče da nastupi, najčešće izmišljajući u poslednjem trenutku tehničke nedostatke.

Ali i pored svega toga, Skot je do sredine 60-ih godina uspeo da stekne poziciju u kojoj su ga i navijači i većina kolega vozača poštovali i cenili. Njegovo ime je često pratilo klicanje sa tribina.

Njegovu hrabrost i odlučnost da se takmiči i pored svih prepreka su svi mogli da vide. Ali neki su i odbijali da ih vide. Za Skotovog unuka Varika, postojala je jedna velika prepreka koja ga je sputavala, a razlog koji je stajao iza nje je bio evidentan.

„Iza zatvorenih vrata je odlučeno da njemu ne može biti dodeljen nikakav sponzor”, kaže Varik.

„Ne možemo da dozvolimo da govoriš u ime Šela, Forda, Keloga, Pepsi kole ili Ševroleta. Pritom ne kažem da to nisu želele ove korporacije. Možete da zamislite nekoga ko je pomislio: ‘Hej, ovo je 1965. godina! Biznis logika nam govori da bi ovo funkcionisalo”.

„Od Naskara, to je izgledalo ovako: Nećemo ti pomagati, ni izbliza ti nećemo dozvoliti da budeš kompetitivan’. Moj otac je uvek govorio da je nekada i mali gest dovoljan da te neko onesposobi. Čak ništa ne moraju ni da kažu”.

Frenk Skot, Varikov otac, je pored brata Vendela Juniora i sestre Debore, bio jedno od troje Skotove dece koji su činili ključni deo njegovog trkačkog tima.

Ona je takođe bila spretan mehaničar, ali je trke mogla da gleda samo sa tribina. Momci su bili uz trkačku stazu i kada je bilo dobro i kada je bilo loše. A lošije nije moglo nego na stazi Taladega u Alabami, u maju 1973. godine.

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Prema Naskarovoj statistici, Skot je 20 puta završio među 5 najboljih, a 147 puta među 10 najuspešnijih. Ukupno, završavao je među 10 najboljih u više od 25% trka na kojima je učestvovao

Počasni gost je bio Džordž Valas, guverner Alabame. Deset godina pre toga, u junu 1963, Valas je lično fizički blokirao put kojim su crni studenti dolazili na Univerzitet u Alabami, označavajući tako jedan od centralnih događaja u borbi za građanska prava.

Valas je dugo godina bio saveznik osnivača Naskara Bila Fransa. Taj odnos je pomogao da se izgradi trkačka staza u Taladegi.

Skot se godinama borio da dođe do ovakve prilike. Ali dok su njegovi rivali imali prednost u uvećanim ulaganjima koja su pristizala u ovaj sport, on nije imao nikakvu podršku.

Mogao je samo da sanja o tehnološki sofisticiranim resursima koje su velike ekipe mogle da priušte. I zato je doneo odluku da zaigra na sve ili ništa – baš kao kada je i zakoračio na nacionalni nivo. Pobedi ili se survaj.

Auto koji je nabavio je bio Merkjuri. Kuća je ponovo otišla pod hipoteku. Skot je bio u dugovima kao nikada, ali je konačno imao auto sa kojim je mogao da parira rivalima.

Sa starta trke u Taladegi je poleteo, dostižući brzinu od 290 km/h, do tada nedostižnu za njega.

„Osećaj je bio kao kada vas nego katapultira”, rekao je Skot nekoliko godina kasnije u dokumentarcu koji je pravila nešvilska TV mreža TNN.

„Da, kotrljao sam se, išao sam pravo ka vrhu”.

U trenutku, sve se promenilo. Skotova verzija događaja je bila da ga je drugi vozač udario otpozadi i okrenuo na stazi. Njegov novi Merkjuri je bio bez kontrole i gurnut ka sredini staze.

Na stazi je bilo ulja i drugi trkač koji je pristizao ga je udario po strani. Auto je bio uništen. Skot je bio teško povređen i obliven krvlju. Vozač Lari Smit je bio jedan od prvih koji je stigao do njega.

„Lari mi je prišao, mislio je da sam mrtav”, rekao je Skot.

„Bilo je to gadno okretanje. Nisam ni znao da sam udaren. Kada su pokušali da me izvuku, sve me je užasno bolelo. Noga mi je bila polomljena na sedam mesta, ruka poderana na komade. U bolnici sam proveo 32 dana. Trebalo mi je devet godina da isplatim auto”.

Skot se u Taladegu vratio tri meseca kasnije, u avgustu, na štakama, gledajući trku sa tribina. Odatle je gledao još jedan sudar u kojem je Smit, vozač koji mu je pohitao u pomoć, poginuo. Bila je to jedanaesta pogibija tokom Skotove Naskar karijere.

Skot se trkama vratio u sezoni 1973. godine, čim je bio dovoljno spreman. U oktobru je u Šarlotu u Severnoj Karolini startovao kao 38, probio se među 10 najboljih, ali je na kraju ipak završio kao 12.

Niko tada nije znao da je to kraj, verovatno čak ni sam Skot. Nije bilo zvaničnog okončanja karijere, nikakvog finalnog naklona. Imao je skoro 52 godine.

Kada je ekipa TNN televizije posetila Skota, njegov stari Merkjuri je bio napolju, polupokriven dugačkom, suvom slamom, nadomak starog, žutog školskog autobusa.

To nije bio jedini automobil koji je sačuvao. A svaki je imao svoje detaljno poglavlje ispisano u nekoliko starih spomenara.

Dok je provodio svoje posetioce, stigli su i do starog Merkjurija. Skot je zaobišao auto, pokazujući tragove farbe na mestu na kojem je bio udaren otpozadi. Odmaknuvši se malo od auta, rekao je:

„Ovo je bio najbolji auto koji sam ikada vozio. Ali nikada mi nije pružena prilika da iz njega izvučem ono najbolje”.

Varik je imao 13 godina kada je njegov deda umro u svojoj 69. godini. Dijagnoza je bila rak kičmenog stuba.

Nakon njegove smrti, ulica u kojoj je izgradio svoj dom je bila nazvana po njemu.

Kins Mil Roud je postao Vendel Skot Drajv. Varik je dobar deo svog detinjstva proveo u toj kući.

„Po mnogo čemu, priča o Vendelu Skotu postala je još tužnija”, kaže on.

„Trkao se sa momcima koji su postali multimilioneri, mnogi od njih ni sveću nisu mogli da mu drže na stazi, dok se on toliko mučio u svojim poslednjim godinama. Svi njegovi automobili su prodati da bi mogao da plati bolničke račune”.

„Pošto se penzionisao, vratio se kući svom regularnom životu. Do svog kraja je bio mehaničar, dok ga kancer nije naterao da odstupi”.

Varik smatra da bi Naskar morao da nastavi da mu odaje počast zbog svega što je postigao ,ne samo kao vozač, nego i kao čovek čija je karijera bila značajna za sport uopšte”.

On je 2010. godine osnovao Vendel Skot fondaciju da bi istakao taj doprinos, ali i da bi inspirisao i doprineo edukaciji svima onima koji su svoju budućnost videli u poslovima vezanim za mehaniku.

Njegov sport je bila košarka. Na koledž nivou je igrao za univerzitete Džonson Smit i Šou.

„Sve ono što muči i tišti Ameriku, svodi se na pogrešno tumačenje kritičkih aspekata istorije”, kaže on.

„Kada na TV-u gledate Naskar i kada prikazuju inserte iz prošlosti, čućete sve o ljudima kao što su Džunior Džekson, ali Vendela Skota nikada nećete videti. Nikada nećete čuti da se komentatori referišu na njegov stil vožnje ili dostignuća kada opisuju događaje sa staze. A to su stvari koje kod novih generacija stvaraju uzore”.

„Odrastao sam frustriran zbog ogromne rupe u prezentaciji onoga što je on bio. Imamo samo priču koju je Naskar tek započeo da pripoveda”.

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Vendel Skot Džunior čestita Babi Vilijamsu na pobedi 2013. godine. Varik je skroz desno na slici

Naskar je započeo program „Vožnja za različitost” program 2004. godine.

Kao mentor je svoj doprinos tome dao i Vendel Skot Džunior. 2013. godine, 40 godina nakon što je Skot završio svoju karijeru, Baba Valas iz Mobila u Alabami je postao drugi Afro-Amerikanac koji je pobedio u nekoj Naskar trci, u ovom slučaju u takmičenju trećeg ranga.

On je u ovom sportu peti crni vozač od Skotovog vremena, ali prethodna četvorica se nisu konstantno borili na najvišem nivou.

Skot je 2015. je primljen u Naskarovu Kuću slavnih.

Pogledajte video o neobičnoj trci u Mongoliji

Potpis ispod videa,

Mongolski derbi – najteža i najžešća trka konja na svetu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Related posts