Balkanci odbacili jugoslavenstvo da bi bili Srbi i Hrvati

Piše:

Jugoslaviju su, kažu historičari, najprije smislili (stvorili) intelektualci, potom političari i najzad velike sile.

SHS je osnovana u kući Krsmanovića na Terazijama

Prema raspoloživim informacijama stogodišnjica osnivanja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca – bez uplitanja državnih institucija i predstavnika vlasti – u beogradskom hataru obeležila / pominjala se poslednjeg novembarskog dana na promociji knjige Božidara Jezernika, profesora etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani (Jugoslavija, zemlja snova), i 24. decembra u kući Krsmanovića na Terazijama (mestu gde je osnovana KSHS), gde je grupa istoričara – Dubravka Stojanović (Filozofski fakultet Beograd), Hrvoje Klasić (Filozofski fakultet Zagreb), Petar Todorov (Institut za nacionalnu istoriju Skoplje), Vlatko Sekulović (Univerzitet Donja Gorica – Podgorica) – brojnu i pretežno mlađu publiku podsetila na nekadašnju jugoslovensku zajednicu.

Iako je najavljen, debati nije prisustvovao Amir Duranović (Filozofski fakultet Sarajevo), a predstavnika Slovenije i Kosova nije bilo ni u najavi. I Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) bavila se stogodišnjicom osnivanja Kraljevine, ali iz sasvim drugog, (veliko)srpskog kuta gledanja, organizujući skup pod nazivom “Kraj rata, Srbi i stvaranje Jugoslavije”. Jer, bogati, mi smo je gradili i zato smo imali najviše prava da je razrušimo.

Stvaraoci zaboravili ‘proizvod’

Jugoslavijom su se na jednom ozbiljnom naučnom skupu bavili oni koji su je prvi napustili – Slovenci, Hrvatska je sve prećutala, a Srbija je – spomenikom kralju na konju u Novom Sadu – obeležila ne ujedinjenje već prisajedinjenje Vojvodine. Bivši stvaraoci oglušili su se o datum stvaranja prve južnoslovenske zajednice iako su mogli da se ugledaju na Češku i Slovačku, koje su ove godine oslobođenje od Austro-Ugarske proslavile zajedno.

Čemu strah od novog eventualnog stvaranja kod Srba, Hrvata i Slovenaca? Zašto se, kako reče istoričarka Dubravka Stojanović, “ponašaju kao da su izašli iz nekog lošeg braka, pa za propast krive brak, a ne razmišljaju o svojoj odgovornosti, o tome kako su se oni sami ponašali”?

Jezernik u svojoj knjizi pominje da je reč Jugoslavija prvi upotrebio jedan Slovenac, Bukovšek, da je jezik već tada nazvan jugoslovenski književni jezik (dakle, zajednički), da je ban Jelačić u trenutku kad ga postavljaju za bana rekao: “Mi smo jedan narod”, da je 1850. napravljeno Društvo za jugoslovensku povesnicu i starine, kome je knez Mihajlo dao značajan finansijski prilog…

Prva napuklina javila se već po izbijanju Prvog svetskog rata, kada su se budući jugoslovenski narodi našli sa dve strane fronta, prvi put direktno u ratu zahvaljujući, smatra Jezernik, austro-ugarskoj propagandi, koja je jačala to neprijateljstvo “upravo da ne bi došlo do nekih ideja o zajedništvu”.

Trohimna, praznici, spomenici… i srpski monopol

Za današnje uslove izgleda neverovatno što je ondašnja zvanična pesma bila skrpljena od tri himne glavnih naroda, ali to nije pomoglo da se zajednica učvrsti. Prve ljutnje počele su sa praznicima i spomenicima. Kraljevina SHS, što će se nastaviti i u drugoj (Titovoj), ostatku je nametala srpski monopol. Žrtvama Prvog svetskog rata podizala je obeležja, ali samo srpskim i one su jedine bile poštovane. To su bile “jedine dozvoljene žrtve” i jedino je te spomenike plaćala država. Narodi sa druge strane fronta nisu imali pravo na spomenike svojim mrtvima i sami su prikupljali novac da bi na neki način obeležile njihovo stradanje.

Muka se javila i sa praznicima jer je, osim dana ujedinjenja (1. decembra) za centralni praznik proglašen Vidovdan, datum sa kojim, osim srpskog naroda, ostali nisu imali nikakvu “kopču”, pogotovo sa tom mitskom (lažnom) svešću koja redovno, i danas, prati taj 28. jun. Veoma brzo i u Sloveniji, Hrvatskoj i drugim krajevima Jugoslavije pojavio se tihi bojkot: prestalo je kačenje državnih bandijera u krajevima izvan Srbije, a to je naročito bilo mučno za ondašnje Muslimane.

Jugoslavija nije stvorila Jugoslovene, najviše zbog interesa njenih naroda, hrvatskog i naročito srpskog, koji su “držali jugoslovenstvo kao smokvin list, koji je trebalo da sakrije njihove lične interese, da pokore narode oko sebe” (Dubravka Stojanović). Reč je o jednoj monolitnoj političkoj kulturi u kojoj se drugi ne vidi, ne poštuje i u kojoj se ne razmišlja kako će se taj drugi osećati kada mu nametneš Vidovdan. Taj praznik bio je zapravo glavni praznik zajedničke države iako je uz njega išlo pozivanje na osvetu i rat…

Pripajanjem Makedonije Srbija je represijom i asimilacijom (žandarmerijom i obrazovanjem!) odigrala presudnu ulogu na učvršćivanju makedonskog identiteta. Petar Todorov pominje da 1913. Srbija nije priznavala Makedonce i zvala ih je “Južnosrbijancima” i na pomen Jugoslavije većina današnjih Makedonaca misli na “drugu”, koja ih je ugnjetavala manje od prethodne.

Sanjari nedostojni ‘zemlje snova’

Jugoslaviju su, kažu istoričari, najpre smislili (stvorili) intelektualci, potom političari i najzad velike sile. Sanjale su je generacije, ali se pokazalo da su savremenici obe jugoslovenske tvorevine nedorasli toj državi, da su, kako voli da kaže Dubravka Stojanović, bili mali, nikakvi, da su provincijalni, zatvoreni, ljuti, besni i da su je u krvi rušili dva puta. “I čini mi se da ćemo takvim malim, besnim, gorkim provincijalnim životima živeti sve dok nam se Jugoslavija ne vrati, makar u snove.”

Jugoslovenska ideja, mišljenja je Hrvoje Klasić, nastala je prvenstveno među katoličkim klerom i “pravašima”. Vek kasnije ovaj istoričar im je u jednom tekstu spočitnuo da su (katolička crkva i pravaši) razorili ono za što su se najviše zalagali. Hrvati su, tvrdi Klasić, imali federalistički pristup jer su smatrali da će ulaskom u Jugoslaviju “biti ravnopravni”, što nije bio slučaj u zajednici (Austro-Ugarska) sa Austrijancima i Mađarima i želeli su da budu “ravnopravni sa svojom južnoslavenskom braćom”.

Moguće je vizionarsko bilo upozorenje Stjepana Radića kada je Hrvatima govorio da, ako ne mogu da dobiju garancije za tu ravnopravnost, “ne srljaju kao guske u magli”. Klasić je na debati u Beogradu (“na Badnju večer govoriti o Jugoslaviji usred Beograda!”) pomenuo i planirani atentat na kralja u Zagrebu (1933), kada je egzekutor iz emigracije (Petar Oreb), u trenutku kada je suverena imao na nišanu, odustao i vratio revolver u džep jer su u Zagrebu svi oko njega glasno klicali kralju.

Jugoslavenska nacija izostala

Zašto nije stvoren (jači) jugoslovenski identitet? Istoričari pre svega smatraju da je druga jugoslovenska zajednica “bila sve, ali nije bila demokratska” (Dubravka Stojanović) i da su njene elite igrale na nacionalnu kartu. U svim republikama postojale su jake nacionalne komunističke partije i pretendenti na funkcije morali su da budu predstavnici Srba, Hrvata… Nije bilo “jugoslovenskih rukovodilaca”.

Što se, pak, raspada tiče, eksperti smatraju da je prevaga na strani nacionalizama, kako bi se sprečio razvoj, evropeizacija, demokratizacija i u toj raboti najviše (negativnih) poena odlazi na tas srpske strane: SANU, SPC, Udruženje književnika… Klasić sa pravom ističe razliku između Jugoslavije i Italije, Nemačke i Francuske, gde su najpre nastajale države, potom stvarane nacije. U Jugoslaviji je bilo obrnuto; ovde su dosta izgrađene nacije stvarale državu. Počem je nacionalizam, kao glavni razlog raspada, išao ruku pod ruku sa bratstvom i jedinstvom i to su, smatra Klasić, bili “paralelni svjetovi kojih neki nisu bili svjesni, neki jesu i žmurili su cijelo vrijeme, a neki su bili itekako svjesni i čekali su trenutak da to osvijeste na jednoj višoj razini”.

Jugoslovenska nacija nije stvorena! Ali, i pored te činjenice, ne znači da nije bilo jugoslovenskog identiteta. Da smo imali više sluha (da ne kažem: nečeg drugog!), mogli smo da preuzmemo švajcarski model – da budeš i Italijan i Švajcarac, i Nemac i Švajcarac… Balkanci su se odrekli jugoslovenstva zarad onog užeg, sitnijeg pripadanja – da budu pre svega Srbi i Hrvati…

Bez treće Jugoslavije

Titova smrt i nacionalizmi svakako su presudno uticali (nisu to pomogle / uradile svetske sile iako su mogle da spreče!) na raspad druge Jugoslavije. Na debati u Beogradu na pitanje zašto je prilikom njenog raspada bilo toliko krvi Dubravka Stojanović odgovara da “nije mogla da se raspadne bez primene toliko nasilja, uključujući i genocid. Toliko krvi je dokaz da se ona teško raspala.”

Treće zajednice Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca, kosovskih Albanaca, Bosanaca i Hercegovaca posle svega (!) teško da će da bude, ali možemo da budemo dobre komšije i sarađujemo u svim domenima jer, kako reče Hrvoje Klasić, “nikada Bugari, Mađari, Austrijanci neće biti bliski Hrvatima onoliko koliko su nam to po puno stvari bliski Srbi, Makedonci, Crnogorci…”

O jugoslovenstvu i zajedništvu i razumevanju izvan balkanskih prostora najbolji sud izrekla je Beograđanka koja već dugo živi u Nemačkoj. Tamo se, kaže, ne delimo i ne prebrojavamo kao vi ovde. “Svi smo zajedno i dobro se razumemo. Razlozi našeg odlaska su isključivo ekonomski, ali smo otišli i zbog ‘psihoterora’ koji vlada na ovim prostorima, naročito u mojoj zemlji.”

Izvor: Al Jazeera

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.