Čeprkanje po deponiji besmisla

Fotografije-citateljki-Lazara-Marinkovic

Nema dana da ne pomislim da bi zbog neke izjave, događaja, napisa u novinama ili nekog političkog skandala trebalo sesti za kompjuter i napisati koju reč. Ali dani se ipak nižu kao da su prazni. Ono nad čime sam se uhvatila za glavu danas, briše se već sutra zbog neke druge teške svinjarije. Tako od pune glave nastaje prazna, jer ono što se presipa gubi vrednost saopštavanja. Svakog dana imaš razloga da se zgroziš, bilo zato što premijer ili neki njegov ministar presno laže, bilo zato što ni okom ne trepnu kad su u laži uhvaćeni (ali se tajno štanglama svete); zato što se bezmerno neukusno razmeću i hvale, što se ljudi prebijaju iz sačekuše, što se krše elementarna prava i slobode, što od svih institucija prave baruštine, što ministar Verbić svašta u školstvu radi, a niko niti zna niti pita šta taj čovek uopšte hoće, što gledaš ovu tugaljivu priču koja se valja u medijima o izbeglicama, o tome kako imamo žalostivog i milosrdnog vođu i human i gostoljubiv srspki narod, da smo veći Evropejci od Evropejaca (da o surovim Mađarima, Austrijancima, Nemcima i ostalim bezdušnicima i ne govorimo), što Politika plače nad slikom izbegličkog deteta koje je voda izbacila, obaveštavajući nas da se u toj izbegličkoj apokalipsi izgubilo 12.000 dece.

Strašno jeste. Ali meni je strašno i to što dirljivo o sirijskoj deci pišu isti oni novinari koji se nisu ni osvrnuli na isto toliko ubijene dece u Sarajevu. Novinarka zna da su za ovu izbegličku tragediju krive SAD i EU, a onda nije ni pomišljala da imenuje krivca koji je pucao na decu Sarajeva i četiri godine rušio njihov grad. I uvek je glavna poenta ona o dvostrukim aršinima, kojima se meri srpska šteta i svetska nepravda. Ko se usuđuje da ovoj naciji drži lekcije i da nas uči šta treba da radimo, kao da smo maloletni, uzvikuje najstariji srpski list.

Film se vrti unazad: šta su sve ta gospoda propustila da primete kad je za to bilo vreme, ali i to nestaje u daljini, jer toliko toga do danas nije izgovoreno, ni ozbiljno ni humano. Od toga prošlog prećutanog i glasnog govora danas, koji u stvari na isti način opravdava i širi ondašnju omrazu, toliko da mi se čini da smo opet na ivici rata, ostaju okamenjene i duše naše mlade generacije. O tome je govorila Biljana Srbljanović, kako mlada publika aplaudira našim ratnim zločincima kada ubijaju civile i zvižde ženi koja to osuđuje. Kad se sve to stavi u jedan jezivi niz dana, noći i godina, sve što ti kroz glavu prolazi i čega god se sećaš, ti spontano bacaš u jednu ogromnu deponiju besmisla.

Hajde što je naša, to jest srpska humanost neupitna, nego se i naša borba za slobodu govora podigla na svetski nivo. Najstariji srpski list zgražava se nad sudbinom Edvarda Snoudena, kako eto nije mogao da primi nagradu za književnost i slobodu govora koju mu je dodelila Kraljevska akademija Norveške, a zaslužan je što je obelodanio da njegova država (SAD) prisluškuje ceo svet. Norveška akademija ga je nagradila za slobodu govora, a koliko je slobodan Snouden, koliko je slobodna Norveška, koliko je uopšte slobodan svet, pitamo se mi. Borimo se za Snoudena, pa baš lepo, protiv Amerike i Evrope koje slobodu guše, jesmo za slobodni Drvar u BiH federaciji, ali nikako da se naši mediji okrenu ka slobodi u Srbiji.

Koliko slobode i pravde je zatraženo za Ivana Ninića u main stream medijima, za borca protiv korupcije, kojem je po naređenju jednog funkcionera uhvaćenog da u inostranstvu ima firmu koju nije prijavio, priređena sačekuša i koji je prebijen štanglama. Da li se oglasila policija? Jel’ su štanglaši uhvaćeni, jel’ funkcioner smenjen? Ili to uopšte nije tema, nego Snouden, „Crni bombarder“ u Drvaru, neslobodne i mrske Amerika i Engleska, omiljeni Putin i velika Kina od koje kad ona kine ceo svet kašlje.

Ali nije tema policijsko uklanjanje i sprovođenje legalno prijavljenog brodića na rečnom karnevalu, koji je izražavao neslaganje jedne odlične nevladine organizacije sa izgradnjom Beograda na vodi i koji je plovio pod svojim sloganom „Ne da(vi)mo Beograd“ i sa žutom patkom. Hapšenje tog brodića, baš kao i one štangle, nije tema, ali jeste nekakav Predrag J. Marković, istoričar i nepostojeći političar, koji je prešao iz pokreta DJB u SPS. Komično je kad glavne srpske novine kao glavnu vest jave da je dotični P. J. Marković ona misteriozna osoba „A“ koju je Dačić držao u najvećoj tajnosti kao novog potpredsednika te izanđale stranke. Pa se još kaže da se već svi na društvenim mrežama šale kako je Ivica ulovio „Kviska“. Gde će ovim slobodarima otići duša kad nas dave ovakvim glupostima: pa koga on earth boli briga za te vesti koje nas naizmenično sa svetske borbe za slobodu prebacuju na sprdačinu sa javnošću.

I kad sam već kod sprdanja s javnošću, da kažem i to da se ovog puta iznimno ne slažem saDejanom Ilićem što je onoliku paljbu osuo na jednu bezubu peticiju da se velika najezda rijalitija nekako ukloni sa naših TV ekrana. I ja sam je potpisala, ne zato što sam se bavila njenim sadžajem, nego zato što gotovo svaku peticiju koja mi je blizu mozga podržim. Još po navici iz osamdesetih godina. Što se tolike peticije povlače samo dokazuje koliko je nizak nivo našeg političkog života. Peticije su najstarije i najnemoćnije sredstvo, nastalo još u 12. veku u Engleskoj.

Zašto se ne slažem s Dejanom Ilićem? Zato što je on tu peticiju razumeo tako da su se tu neki naduti ljudi nadigli da sole pamet drugima umišljajući da su bolji i pametniji od običnog naroda, neka gotovo „viša klasa“ koja eto nadmeno čita lekcije običnim ljudima o kojima ništa ne zna, ni ko su ni šta su, niti kako doživljavaju te rijalitije i kako ih komentarišu. Slažem se da malo znamo o tome ko su ljudi koji gledaju rijalitije i šta o njima misle, kako i da li oni na njih utiču.

Ali meni se čini da je to problem druge vrste. Radi se o nepostojanju relevantnih istraživanja javnog mnenja, u gotovo svim domenima društvenog života. Pa ih nema ni o ovoj temi. Da li znamo šta roditelji misle o tome što Verbić radi s njihovom decom i da li se sa time slažu ili ne slažu? Da li išta znamo, sem golih procenata, o tome za koga bismo glasali da se sutra održavaju izbori. Već poduže vreme dobijamo jedne te iste procente, koji sami po sebi baš ništa ne govore: Vučić stalno ima preko 50 posto od onih građana koji bi glasali i znaju za koga bi glasali, a ni status ostalih stranaka se uglavnom ne menja. Istraživač nije nikakav istraživač ako nemainterpretacije, to jest ako nam ne kaže ko su ti ljudu u Vučićevih 50 posto i zašto bi za njega glasali. Jasno mi je da on svakog dana dobija detaljnije izveštaje, jer i njemu gole cifre ne znače ništa, ali do javnosti ne dopire nikakvo obrazloženje. Istraživanja javnog mnjenja sakrivaju se od javnosti. Ne znamo ni zašto 30 posto ljudi kaže da nema za koga da glasa, a glasali bi. Da nije možda sličan slučaj i sa rijalitijima?

Ako već ništa ne znamo o sopstvenom društvu, kada se ukine ta meta instanca koja objektivno govori o nama i pomaže nam da se orijentišemo u životu, onda ne možeš da očekuješ neku dubinu, sem bunta zbog zaglupljivanja građana koje je namerno, to jest iz komercijalnih razloga, ali u tajnoj vezi sa politikom i brain washingom, o čemu lepo svedoči poslednja karikaturaDušana Petričića. Ne treba zabranjivati takve emisije (kad krenu zabrane, onda kraja nema!), ali treba odrediti šta je prag ispod koga se iz komercijalnih i političkih razloga ne može ići u TV kućama sa nacionalnom frekvencijom.

Završiću svoj argument razgovorom sa Milomirom Marićem. Sreli smo se na ulici. Ja mu kažem: Bre Mariću šta radiš sa tim Parovima, pa to ti je dno dna. A on mi je iskreno odgovorio: Dok se nismo spustili stepenicu niže ispod Pinka, nismo mogli da budemo komercijalni, publike ni od korova. A našeg gazdu, kao i bilo kog privatnog vlasnika, vlast može da uhapsi kad joj padne na pamet.

I tu stajem. Treba razmisliti zašto mora da se ide toliko ispod nivoa nekakve elementarne građanske pristojnosti i zabave? Ili to više uopšte ne postoji? Ili je dovoljno da nam pametnjakovići kažu – imaš daljinski upravljač, pa se taj problem lako rešava. Pa oni koji tako koriste daljinski, te emisije nikada ni ne gledaju. To je isto kao kada ja opanjkavam main streamnovine, a rešenje je isto: prestani da čitaš te novine.

Pa u redu, odatle sam i krenula: zatvori i oči i uši, zatvori mozak, zanemi i baci se u deponiju besmisla.

 

 

Peščanik.net, 07.09.2015.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.