Došao iz Kalifornije da studira u Srbiji, nije pao nijedan ispit!

10-pavle-pavlovic_620x0
Pavle Pavlović (25), Amerikanac srpskog porekla, blizu diplomskog ispita na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Za pet godina u Srbiji zavoleo zemlju predaka, priveo kraju studije
DOK bi odavde svi hteli da pobegnu, on je iz Kalifornije došao da studira medicinu u Beogradu i igra srpska kola! Sa čuđenjem reaguju gotovo svi kada upoznaju Pavla Pavlovića (25), Amerikanca srpskog porekla. Za pet godina, koliko živi u našoj prestonici, nije mu bilo nimalo teško da zavoli zemlju svojih predaka. Za to vreme stigao je do diplomskog na Medicinskom fakultetu. Nije pao nijedan ispit! A od početnika u Akademskom kulturno-umetničkom društvu “Mika Mitrović Jarac” dogurao je do soliste u prvom ansamblu!
Zaljubio se u “moravac” i “čačak”. I u Tamaru sa kojom zajedno igra, u kajmak i u ljude uvek spremne za druženje. Neposredne, opuštene i raspoložene za priču o svakoj temi. Pavle je, kaže, otkad se rodio slušao o Srbiji, iako mu je otac Srbin po imenu Džon, iz treće generacije porodice koja živi u Kaliforniji, a majka Srpkinja rođena u Francuskoj.

– Majka Marija je insistirala da stariji brat Aleksandar i ja naučimo srpski jezik – kaže Pavle. – I pre nego što sam došao da ovde živim, znao sam ga pomalo. Prilično sam ga savladao, ima još puno stvari koje ne znam, ali su mi padeži i dalje problem. U učenju jezika najviše mi je pomogla moja devojka Tamara, koju sam upoznao na folkloru, gotovo čim sam došao iz Amerike.
Naša kola i igre bile su “jezik” koji je prvi progovorio. Opanci i nošnja nisu mu bili ni čudni, ni neprijatni. Sa KUD “Mika Mitrović Jarac” obišao je mnoge krajeve Srbije i bolje je upoznao. Imao mnogo nastupa, a jedan od dražih mu je nedavni na koncertu u Pozorištu na Terazijama.

– Otkad sam se rodio, majka nas je barem jednom u dve godine dovodila u Srbiju na odmor, da učimo o svojim korenima, svoj jezik i da budemo u kontaktu sa rođacima – priča nam Pavle. – Imam samo lepe uspomene sa tih letovanja kod ujaka i ujne u kući moje bake, u selu Mala Vrbica kod Mladenovca. Odlazili smo i u Kruševac, gde se rodio deda po majci, inače sveštenik. Bio je u službi u Francuskoj, pa se majka rodila tamo. Kasnije je služio u Kanadi i na kraju stigao do Kalifornije.

Nije Pavlu ovde ništa bilo toliko strano, ali je Beograd i Srbiju istinski zavoleo tek kad ih je upoznao živeći ovde. Roditelji su ga podržali kada je rešio da se preseli iz Amerike.

– U Americi sam završio prvu godinu medicine na Univeriztetu, ali je onda školarina drastično poskupela i godina bi me koštala više od 80.000 dolara – kaže Pavle. – Razmišljao sam i odlučio da dođem u Beograd. Studije ovde mogli smo da priuštimo, a osim toga radovao sam se životu u Srbiji, između ostalog i zbog “glasa” o prelepim devojkama. Pohađao sam predavanja na engleskom jeziku i posle diplomskog voleo bih da nastavim školovanje i specijaliziram neuroradiologiju. Trenutno stažiram u dorćolskom Domu zdravlja.

Voleo bi, priča nam Pavle, da nađe i posao u Beogradu, ali ako ne uspe, moraće da ode. Ipak, najverovatnije ne u Ameriku, već negde u Evropu. Zajedno sa Tamarom. Jedino što, će tada morati da ostavi folklor i posveti se karijeri.

U SRBIJI NIKAD NISI USAMLjEN
KADA sam tek došao, najteže mi je bilo da se naviknem da nikad ne znam kada će autobus stići, da nigde ne piše i da nema pravila – kaže Pavle. – Sada je to već mnogo bolje. Sa druge strane, u Beogradu, Novom Sadu, Obrenovcu, Nišu, gde god sam išao, upoznao sam toliko ljubaznih ljudi, uvek raspoloženih da pričaju o politici, o lepim devojkama, o muzici, o svemu. Ovde stvarno nikada ne možeš da se osećaš usamljeno. Ljudi su tako prisni, za razliku od Amerikanaca koji su mnogo hladniji. I naravno, hrana je ovde najbolja na svetu.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.