Najnovija eskalacija nasilja na Kosovu jasno je stavila do znanja da je pristup EU prema Srbiji propao i da je potrebna promena strategije, ocenili su Kirsten Šenefeld (Kirsten Schönefeld) i Rene Šle (René Schlee) iz Fondacije “Fridrih Ebert” (FES) uz zaključak da je Nemačka predodređena da preuzme odlučujuće vođstvo u procesu traganja za novim pristupima.
U danas objavljenom tekstu u Međunarodnoj politici i društvu (International Politics i Society – IPS), šefica regionalne kancelarije Fondacije “Fridrih Ebert” za Srbiju i Crnu Goru i šef sarajevske kancelarije FES navode da oružani sukob kod mesta Banjska na severu Kosova 24. septembra u kojem su poginuli jedan kosovski policajac i trojica srpskih napadača, “bez obzira na sva pitanja koja su bez odgovora, pokazuje iznad svega da je dijalog koji vodi EU punom brzinom zapao u ćorsokak”.
Opisujući “drugi nasilni incident na severu Kosova u poslednjih šest meseci” autori navode da je i “posle više od nedelju dana i dalje nejasno da li su počinioci bili teško naoružani pripadnici srpske milicije sa severa Kosova ili čak paravojne formacije iz same Srbije”. Činjenica da je teško precizno identifikovati napadače, čak i danima nakon sukoba, pokazuje međusobnu igru neregularnih elemenata, nedržavnih i državnih aktera, kao i instrumentalizaciju manjina spolja, dodaje se.
Tačan odnos grupe (napadača) sa zamenikom predsednika Srpske liste Kosova Milanom Radoičićem takođe ostaje predmet sporenja kosovske i srpske strane, a mnogo se spekuliše i o tome da li napad pokazuje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić možda izgubio kontrolu nad severom Kosova, da li je možda rezultat unutrašnjeg sukoba unutar vlade Srbije ili između Vučića i Radoičića, za koga se navodi da je povezan sa organizovanim kriminalom, dodaje se u tekstu.
Uz ocenu da je “već sada jasno da srpsko rukovodstvo ne ide putem poricanja, već igra na etnonacionalističku kartu” autori dodaju da je “umesto hapšenja napadača koji su bili na lečenju, tri dana nakon zločina proglašen dan žalosti u čast ubijenih počinilaca”.
Evropski političari svih opredeljenja oštro su osudili napade, ali za sada neće biti odstupanja od njihovog uobičajenog, na dijalog orijentisanog pristupa, dodaje se i ukazuje da bi “činjenica da srpsko rukovodstvo proglašava Dan nacionalne žalosti za ubijenim počiniocima ipak trebalo da izazove više kritika”.
Autori ističu da je je potrebna promena strategije jer je dijalog pod okriljem EU “punom brzinom zapao u ćorsokak”, a sa po nekoliko stradalih na obe strane do sada, potpuno je neizvesno da li bi strane u sukobu mogle ponovo da se sastanu radi konstruktivnih pregovora, a kamoli “dijaloga”.
Početkom godine se još činilo da bi dijalog pod okriljem EU zaista mogao da se pokaže plodonosnim, a odlučujući trenutak bio je samit u Orhidu, održan na osnovu takozvanog francusko-nemačkog predloga s idejom da se odnosi Srbije i Kosova organizuju po modelu podeljene Nemačke, ali je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbio da potpiše aneks o implementaciji sporazuma, podsećaju autori i dodaju da su pregovarači EU, umesto da insistiraju na celokupnom paketu, izabrali liniju manjeg otpora: pritisak se vrši na demokrate, koje su navodno spremnije na kompromis (u ovom slučaju Kurti), a manje na autokrate.
Aktuelni događaji bi trebalo da daju podsticaj za reviziju te odluke. Umesto jednostranog pritiska, bilo bi bolje voditi kampanju za sprovođenje plana sa obe strane i na odlučan način, ukazuju autori.
Sadašnja politika srpskog rukovodstva – politika izvoza nestabilnosti u susedne zemlje – u suprotnosti je sa evropskom politikom usmerenom na mir i bezbednost u Jugoistočnoj Evropi, ocenjuje se u tekstu i ističe da je neophodan novi pristup na nekoliko nivoa.
Pristup “ništa nisam video” dolazi u sve otvoreniji sukob sa interesima i vrednostima nemačke spoljne i bezbednosne politike. Pitanje je kada će se doći do kraja puta za Berlin, Pariz, Brisel i Vašington, navode autori uz konstataciju da “nije nedostajalo diplomatskih napora” i da “konstantna krizna diplomatija, velika pažnja i važne posete signaliziraju podršku nemačke vlade”.
Stoga se mora zaključiti da je potrebna ne samo veća politička pažnja, već i jednostavno promena strategije. Trebalo bi razgovarati o novim pristupima i formatima koji bi mogli da dovedu do novog i održivog kvaliteta mirovnog procesa, kao što je ideja o međunarodnoj konferenciji za novi početak kosovsko-srpskog pitanja, predlažu autori.
Sadašnja politika srpskog rukovodstva – politika izvoza nestabilnosti u susedne zemlje – u suprotnosti je sa evropskom politikom usmerenom na mir i bezbednost u Jugoistočnoj Evropi. Pokušaj EU da ubedi rukovodstvo Srbije da se kooperativnije ponaša isključivo kroz podsticaje, za sada je propao, navodi se.
Promena pristupa će zahtevati mnogo takta i finoće kako bi se radilo na fleksibilnoj strategiji odgovora uz istovremeno balansiranje interesa u regionu koji su, unutar zapadne zajednice država, prilično divergentni (interesi SAD, EU, pojedinačnih država članica EU, kao i svaka njihova promena prioriteta tokom rata u Ukrajini). Zbog svog visokog ugleda u regionu i svojih veza, Nemačka je predodređena da preuzme odlučujuće vođstvo u ovom procesu, zaključuju Kirsten Šenefeld i Rene Šle iz Fondacije “Fridrih Ebert”, bliske Socijaldemokratskoj partiji Nemačke.