Muzej vazduhoplovstva Beograd treba zatvoriti

…jer kako ga drugačije ponovo otvoriti, kako drugačije da on ponovo počne da živi, kako drugačije da se oporavi, kako drugačije da se bilo šta promeni?

Drastično, preterano, proizvoljno? Nestručna impresija entuzijaste sa umišljenim značajem međ svim tim kvalifikovanim civilima i postavljenim vojnicima? Uveravam vas da ne.

Problem Muzeja je mnogo ozbiljniji od protokolarnog zgražavanja, preemotivnih needukovanih reakcija „zakačim fotografiju na Fejs i avio sam entuzijasta“ tipova. Mnogo je ozbiljniji od faktografije koju mi na Tango Sixu već mesecima iznosimo. Rešenje tog problema leži u mnogo konkretnijem suočavanju sa stvarnošću. Zašta niko nema hrabrosti. Jer poput prosečnog teškog zavisnika srpska vazduhoplovna javnost navučena je na ideju da poseduje impresivnu vazduhoplovnu zaostavštinu, da je čuva, da je neguje. Kao i svaki težak zavisnik ona zapravo uništava samu sebe, tj. zaostavštinu, i kako vreme prolazi pretvara se u tužnu prikazu nekada slavne sebe. Odbija pomoć, ne priznaje bolest. I kao pravi narkoman ne priznaje da nije dovoljno jaka i dorasla životu.

Da se odmah ogradim. Ni slova, ni sekunde neću tvrditi da imam rešenje. Zaista ga nemam. Moj, naš, posao je da izveštavamo o Muzeju, da čitaocima iznesemo što više činjenica i prenesemo dešavanja u vezi „Hrama vazduhoplovstva“. Svoj uticaj i težinu, kao jedan od mnogih koji možda može pomoći upotrebiću danas u pravcu oslikavanja trenutne atmosfere. Koja je mnogo gora nego što ste mislili.

Jer da bi vam bilo bolje u mnogo lošoj situaciji mora vam prvo biti mnogo, drastično, gore. To je jedini put do izlečenja.

HA2A0178-850x350

727, čerupanje i lafčine, kraljevi, carevi

Poslednje izveštaje o agoniji Muzeja oličene u do sada nezabeleženom blamu za Ministarstvo odbrane možete grupisane čitati ovde. Tango Six će u nedeljama koje dolaze ekskluzivno izneti još neka dešavanja ali kao što ste navikli, ništa dobro, ništa pozitivno i ni trunke optimizma neće biti u njima.

Tema ovog teksta je atmosfera propasti jedne od najvrednijih zbirki vazduhoplova, vazduhoplovne tehnike i dokumenata u širem regionu.

Ništa bolje da ilustruje tu atmosferu i izazove tu zabludu da građani Srbije poseduju vazduhoplovnu kulturu ne može poslužiti nego događaj od pre dva dana. Amerikanci su potpuno restaurirali i za let osposobili jedan od najlepših i najatraktivnijih komada vazduhopovne istorije koji imamo i mi. Preciznije, koji nam već decenijama lež(e)i u travi.

Legenda srpskog civilnog vazduhoplovstva Zoran Modli na svom Fejsu je u sebi svojstvenom stilu kandidovao pozitivnu atmosferu, optimizam ali bez rešenja – ne sudim, jer ne zaboravite, niko od nas nema rešenje. Ono što me je pogodilo više od pomenute „vidite šta oni rade, mi imamo isto i ništa ne možemo slično“ vesti je reakcija jedne, pod navodnicima, legende, lafčine, cara u komentarima na Zoranov status. Reakcije koja nikad preciznije ilustruje koliko građanima Srbije zapravo treba privremeno oduzeti pravo raspolaganja vazduhoplovnim blagom. Sve dok ne dobiju jednu značajniju šamarčinu, ne bi li se uozbiljili.

Pomenuta legenda, lafčina, car je bio jedan od niza ovih što se zgražavaju nad sudbinom domaćih 727 što leže na ANT-u ili su do sada bili rezani u staro gvožđe. I onda je poentirao:

Naši lopovi su ih raskomadali i rasprodali a pare spakovali u svoje džepove. Od moje najveće ljubavi ostala su mi samo 2 INS zahvaljujući drugarima iz tehnike koji su to uzeli za mene da imam uspomenu dok su ih zločinci komadaju bezdušno“.

Ova izjava u svoj svojoj iskrenosti i odsustvu svesti šta je zapravo izrečeno i urađeno ilustruje koliko ne razumemo. Kriv je neko, krivi su ti lopovi, prodavci ali su meni moji ortaci takođe ipak očerupali da bi ja imao. Jer ja ga volim. Više od tebe.

Narativ je isti kao i onaj da su srpski piloti najbolji na svetu i slične gluposti. Problem je u nama zapravo. Jer primetićete, niko nije došao ni da odnese te 727 sa te livade niti je niko Muzeju pretio da će ga srušiti, odneti nam avione i predmete. Problem je pričati da postoji kategorija „najboljosti“ pilota. Problem je što niko nije napisao da nije lepo krasti delove iz aviona.

Mubadala

Pre godinu i nešto u poseti Muzeju vazduhoplovstva bio je jedan od najmoćnijih pojedinaca u vazduhoplovstvu na planeti. Rukovodilac državne kompanije, zapravo fonda, Ujedinjenih Arapskih Emirata koji posluje u vazduhoplovnoj industriji. Fonda koji će uskoro, najverovatnije, biti aktuelan u Srbiji. To je između ostalog bio i jedan od razloga njegove posete.

Tada je ljubazno bio dočekan od strane „civila“ u Muzeju, obišao je postavku, imao par opaski da bi i oni u Emiratima pravili svoj muzej. Impresioniran naravno (kao i svaka delegacija koja je ikada posetila Muzej) nije ništa obećao ali su vizitke bile razmenjene. Zapravo, kada bolje razmislim, ne mogu garantovati da su vizitke bile razmenjene. Ne mogu da garantujem da među „civilima“ u muzeju ima osobe koja je dovoljno proaktivna, sposobna i vizionarski baždarena da vidi priliku i potencijal u svakom posetiocu. Ne mogu da garantujem da su nedeljama, mesecima opsedali pomenutog Emiraćanina ponudama, opcijama, spremljenim planovima za restauraciju tog i tog aviona. Ne mogu da garantujem da imaju spremno bar dvadesetak projekata koji detaljno razrađuju prilike da neko investira, pomogne. Ne mogu da garantujem da imaju ni zrnca preduzimljivog u sebi.

Ja ih ne kritikujem. Ni trenutka ne dovodim u pitanje njihovu stručnost, požrtvovanost i ljubav prema Muzeju. Sve to su dokazali. Jer ostaju tu uz sve moguće uvrede, uz plate koje vređaju njihovo dostojanstvo kao školovanih profesionalaca. Za razliku od mene i vas koji samo sedite, čitate ovo i klikćete po Internetima, oni su u tom Muzeju svaki dan. Oni ga sigurno vole više od nas i oni su jedini bili glasni i hrabri da se većina problema aktuelizuje u medijima.

Ne kritikujem ih i ne kažem da su krivi za bilo šta. Ali ima jedna adekvatna Američka i za njih:

„Well boo fucking hoo“.

Priznajte da nemate kapacitet da rešite stvari, priznajte da niste preduzmljivi i objavite iskren poziv za pomoć. Armija onih koji misle da bi mogli bolje i da bi našli te „pare“ koje vama uvek dođu posle „struke“, „pažljivo“ i „nije vreme sad“ jedva čeka taj poziv.

Zapravo i ja ga jedva čekam da bi se nekima od tih koji misle da mogu bolje konačno i zapušila usta. Jer oni da mogu bolje nešto bi sami do sada i uradili. Čast izuzecima koji su nešto zapravo i pokušali.

Da, toliko je depresivno. Da, toliko nema rešenja ni u jednom taboru.

Fijat i Hrvati

Prilikom moje nedavne posete Zagrebu imao sam zadovoljstvo da pričam sa jednim proaktivnijim vazduhoplovnim entuzijastom. Ispričao mi je za ideju da dobiju jedan MiG-21 od HRZ-a, ispričao mi je planove koje imaju da ga negde izlože, da nešto sa njim urade, da se organizuju.

Da li će nešto biti od te inicijative ostaje da se vidi. Naravno da i oni imaju problem sa sluhom države i naravno da imaju ogromnu energiju poput nekih ovde. Ništa dramatično drugačije.

Ali jedna njegova opaska u našem razgovoru je bila zanimljiva. Bolna i otrežnjujuća:

– Ali blago vama, vi imate Muzej i onoliko aviona. –

Da. Osećaj je poražavajući.

Poražavajuće je ono što smo otkrili široj javnosti u poslednjem tekstu. Poražavajuće je da tehnički i atmosferski uslovi u Muzeju nisu adekvatni. Poražavajuće je da sajle o kojima vise avioni nisu menjane. Poražavajuće je da natpisi na panelima ispred aviona nikada nisu menjani i da su i dalje u istom onom fontu pisaće mašine iz prošlog veka.

Ali više od svega je poražavajuće srpsko kurčenje.

Ljubomorno čuvanje istorijskih predmeta koji, ako smo pošteni (a jesam), nikada ne smeju biti prodati, otuđeni i iznešeni iz zemlje. To je činjenica, to je struka. Tu je tačka.

I tako će biti. Uvek ćemo moći da se kurčimo stranim delegacijama da imamo taj i taj neprocenljiv artefekat. Da smo nekada bili to i to. Tako i toliko bitni. Ali od tog genetski urođenog kurčenja nikada nećemo biti u stanju da progledamo i primetimo da sve to propada, rđa i da se neko blato od pre nekoliko decenija tek sada skida sa nekih aviona.

Ako prestanemo za trenutak da se kurčimo (znam, teško je) videli bi da smo kolektivno uporopastili naše vazduhoplovno nasleđe.

Više zaista ne smatram da Fijat treba ostati u Muzeju. Dati ga Italijanima, dati ga da ga restauriraju, dati im ga na više godina, organizovati njegovo izlaganje i u Hrvatskoj. Posle pet ili više godina vratiti ga u Beograd. Možda i koju godinu duže, čisto radi kazne?

Šta je poenta? Da taj dragulj zauvek ostane u onom memljivom i vlažnom podrumu koji je identičan podrumu vaše stambene zgrade? Da li je poenta da upropastimo nešto samo da bi se kurčili da je naše?

Da li ste vazduhoplovni entuzijasti i stalo vam je da vidite preporođenog Fijata ili ste nacionalni entuzijasti – neka propadne ali kod nas je i samo je naš!

Da. Toliko je sve propalo. Da. Toliko je neprijatno.

Zatvoriti Muzej vazduhoplovstva Beograd. Otpustiti sve i zaposliti ponovo najsposobnije na transparentnom konkursu. Prestati sa proseravanjem na društvenim mrežama i organizovati se. Oročiti „veliki reset“ na dve godine. Sve obnoviti, jednom za svagda obezbediti uslove za rad i čuvanje istorijskih predmeta. Posle dve godine napraviti veliko otvaranje i dokazati da smo vazduhoplovna sila a ne skupina sitnih lopova avionskih instrumenata.

Kustosima i muzejskim radnicima pridružiti specijaliste u ekonomiji, biznisu i finansijama koji će juriti svuda po planeti, gristi, grebati i zatrpavati Mubadalu i slične predlozima, planovima i projektima.

Kako sve ovo uraditi? Kakva rešenja pronaći? Kako se organizovati?

Ne znam. Moje je samo da vam nacrtam koliko smo zasrali.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.