Peca Popović o Vladi Divljanu: Dečaci ne plaču, osim…

Ne volim mart. Donosi ružne vesti. Odneo je toliko dragih ljudi: Milena Pavlović Barili, Ivo Andrić, Mile Bogdanović, Maja Tasić, Ivo Robić, Mija Aleksić, Zoran Đinđić, Miodrag Bulatović, Bata Stojković, Ivica Percl, Dragan Stojnić, Bodo Kovačević, Taško Načić, Ranko Munitić, Momo Kapor, Rajko Mitić… Tako je bilo i u podne ovog četvrtka. Tmurno vreme, jadan dan, tužna vest. Ne pada kiša tek tako u ritmu tama-tama i niz stazu mog života nosi zaostali osušeni list. Odlaskom ljudi kakav je bio Vlada Divljan, niz tu stazu spiraju se i komadići mene, oni koji su bili veći i značajniji od muzike i mladosti.
Čak i vest koje smo se dugo pribojavali uvek bude neočekivana. Munjevito je rastužila mnogo šire prostranstvo od Beograda i Srbije. O tome pričam sa Sašom Strižakom koji je 1976. uveo Vladu u moj život. Došao je iz kruga vaspitanih beogradskih gimnazijalaca. Svirao gitaru u grupi Merlin (ne onoj sarajevskoj), voleo muziku i sanjao otvorenih očiju. Posle smo se dogovarali oko prvog nastupa njegove nove grupe Zvuk ulice na Gitarijadi u Zaječaru (1978) i Boom festivalu u Novom Sadu. Pravio je društvo neobičnom Draganu Papiću koji će raznositi provokativne slike Dečaka. U dnevnoj sobi kuće na Brdu postigli smo konsenzus oko toga da Dečaci treba da prerastu u Idole. Molba za poziv Bregoviću da producira provokativni singl koji će Idole uvesti u zvaničnu diskografiju. Taj sastanak u studiju Enca Lesića kad je dogovaran Paket aranžman ima više verzija. Onda mini LP sa obradom Kraljićeve pesme „Devojko mala“ koju je gos‘n Đuza snimio baš kad se Vlada rodio: omaž duhu Beograda u kome cure čuvaju veliku čaroliju. Onda prve turneje i slava. Goran Vejvoda i Mile Pile dugo i pažljivo rade oko većine Divljanovih pesama za Odbranu i poslednje dane. One su ploču izdigle do same večnosti.
Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost Vlada je učinio veselijom, liričnijom i boljom. Kako je već priličilo nekome ko je bio Lik, Dasa, Stvaralac, Drugar, Rođak, Prijatelj… U tim prevratnim vremenima umeo je da spoji dušu i energiju i odoli, onako rapsodičan, duhovit, senzualan, otmen, vihoru mode. Pravio je, širio i zastupao urbanu muziku sa slikom vremena u kome smo odrastali. U Beogradu se to tako više neće raditi, ali ostaje nežan, mudar, drzak i šarmantan opus kao simbol više vrste gradske učenosti. Ta diskografija pokazuje atraktivnost i radoznalost, domišljanje i promišljanje.

Naše je živote (na prostorima iznad narastajućih nesporazuma) ispunio bojama radosti ostavivši sa Idolima toliko mala, ali bitna muzička dela. Pare i slava nisu mu oštetili ni kičmu ni glavu. I, posle svega, hrabro se odrekao prokletstva statusa Idola i ostao primer gospodina jugoslovenske rok scene koja je sve više prestajala da sluša muziku a počinjala da strepi osluškujući znake dolazeće oluje. Oličenje onog Beograda osamdesetih koji se u vunenim vremenima nije svrstao u kolone iza lokalnih opsenara, uzurpatora i osvajača velike scene.
Srećan sam zbog učestvovanja u objavljivanju Vladinog prvog post Idoli dela – Tajni život A. P. Šandorova, 1988. Slediće serija ploča u saradnji sa Giletom i novotalasnim vršnjacima i okret ka filmskoj i scenskoj muzici. Kad je događanje naroda preraslo u događanje surove mržnje, otišao je kao iz pesme: „Mila, idem daleko, prošlo je, više nisam tu“. Čovek u njemu ga je terao da se udalji iz proključale zemlje i nastavi život daleko od ludila, kao velika većina intelektualaca koji nisu hteli da učestvuju u dolazećoj fizičkoj i duhovnoj orgiji.

Bolela ga je netolerancija usijanih sredina. Patio je zbog zla i pogroma.
Simbol urbanog i plemenitog Beograda stići će do Australije, da bi ga kao takvog prepoznali u Bajaginoj pesmi o rasutim biserima. Osim studija za audio-dizajn, završio je tečaj za somelijera. Vratiće se kući posle šest godina, ali ne zadugo. NATO bombardovanje ga je pomerilo u Beč. Odatle je dosledno do kraja bacao zrnevlje istine, ljubavi i pozitivnih emocija pomažući nam svima da budemo koliko-toliko normalni u vremenima smirivanja emotivnog tla. I sada u martu 2015, pošto ostajemo bez nekog tako talentovanog, uspešnog, čestitog i plemenitog, shvatimo koliko je ovo naše društvo zapravo siromašno dobrima. Odlaskom Vlade postaje još siromašnije.

Red kiše i red sećanja teraju me ka flaši dalmatinskog plavca. Dižem krvavu čašu u čast umetnika, pristojnog čoveka, vlasnika drugačije poetike, Maljčika, sanjara, nosioca spomenice iz osamdeset prve, a iznad svega čoveka dobrog srca.

Aristokrata beogradske kaldrme na neuporedivi način je pronosio ime i duh grada koji je oduvek, pre svih nas, bio svet. I mnogo pre nego su ujahali novopobednici sa svojim idolima, zvezdama i pretorijanskim gardama donoseći poslednje dane. Valja odbraniti ostatke zajedničkog ponosa. Zbog njega i preostalih.
Zato prosipam poslednje kapi crvenog vina dok kiša i dalje dobuje u nekom blesavom ritmu mraka. Ne, ne plačem, to ne rade matorci. To vlaga ispisuje svoje šare po licu davno bivšeg dečaka.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.