Tranzicija
| Izvor: Beta
| 01.04.2024
|
access_time
12:25
Za Srbiju bi najpametnije bilo da, za deo nedostajuće električne energije do 2050. godine, zatraži od Mađarske da kupi udeo u njihovoj novoj nuklearnoj elektrani Pakš II, jer sada nema stručnjake za gradnju takve domaće elektrane, a ni kupovina modularnh reaktora nije najbolje rešenje, rekao je danas član tima koji je birao lokaciju i koncepciju za izgradnju nuklearne elektrane “Krško” u Sloveniji, Miodrag Mesarović.
“Stručnjake za gradnju nuklearke Srbija danas nema, a novac se inače obezbeđuje iz kredita, pa ako ga uzima zbog podizanja objekata za svetsku izložbu Ekspo27, koji su dva puta skuplji od nuklearne elektrane, a neće proizvoditi nešto slično od čega bi taj zajam mogao da se vrati, na isti način bi trebalo naći pare i za izgradnju nuklearne elektrane”, rekao je Mesarović za Betu.
Mesarović je 1961. godine završio studije na nuklearnom odseku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, doktorirao na Mašinskom fakultetu i specijalizovao se u inostranstvu, 25 godina vodio Komitet Srbije u Svetskom Savetu za energiju, koordinator je Odbora za energetiku u Akademiji inženjerskih nauka Srbije, predsednik je Naučnog odbora Društva termičara Srbije i član je Odbora za energetiku Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
On je rekao da su preterane procene stranih stručnjaka o povećanju potrošnje električne energije u Srbiji za četiri puta do 2050. godine, kako je naveo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kada je rekao da čega treba ukinuti moratorijum, odnosno Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana u Srbiji.
Vučić je nedavno rekao da će za proizvodnju električne energije biti potrebna najmanje četiri mala modularna nuklearna reaktora, jer Srbija nema ni znanja, ni para za klasične, velike nuklearke koje proizvode čistu energiju, a koštaju između 11 i 13 milijardi evra.
Mesarović smatra da je procena stranih stručnjaka o rastu potrošnje struje za četiri puta, verovatno inspirisana “dolaskom veštačke inteligencije koja “jede” struju, kao i povećanjem broja električnih automobila, toplotnih pumpi …”
On veruje da je u pitanju zabuna i da se pre mislilo na povećanje potrošnje električne energije četiri i više puta, ali iz obnovljivih izvora energije, saglasno Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu do 2030. sa vizijom do 2050.
Opcija da umesto gradnje velike nuklearke bude kupljeno četiri modularna nuklearna reaktora, koji su nuklearke u malom, snage po 300 megavata, za sedam i po miljardi evra, prema njegovim rečima nije najbolje rešenje.
Mađari, kako je naveo Mesarović, uz postojeća četriri bloka nuklearki, grade dva bloka po 1.200 megavata, po 20 odsto nižoj ceni instalisanog megavata.
Modularni reaktori su se, kako je rekao, pojavili na tržištu jer je nuklearna industrija (koja je bila angažovana na gradnji velikih nuklearki, a koje sada u svetu imaju svega 32 zemlje), u želji da proširi tržište, modifikovala svoj proizvod i smanjila kapacitet da bi ih nudila onima koji nemaju potrebe za velike jedinice, a mogu male da dodaju kao module, prateći rast potreba.
“Ako se računa ulaganje po jedinici instalisane snage modularni reaktori su, ustvari, skuplji od klasičnih nuklearki, ali je manja ukupna suma novca koja se daje po komadu, pa za siromašnije zemlje izgledaju dostupniji. U prilog tome ide i činjenica da evropski proizvođači nuklearnih reaktora povećavaju kapacitet velikih nuklearki sa 1.000 megavata na 1.600 da bi bila jeftinija, po jedinci instalisane snage”, objasnio je Mesarović.
Obrazlažući razloge zbog čega modularni reaktori nisu sada optimalno rešenje, Mesarović je rekao da “stručnjaci nikada ne preporučuju kupovinu opreme koja nije komercijalno ‘zrela’ kako bi se proverilo da li je u praksi pokazala ono što se od nje očekuje, a za to je potreban period od 10-15 godina od početka komercijalne primene takve elektrane koji još nije prošao”.
“Ipak, proizvođači modularnih reaktora već sada ih intenzivno guraju na tržište i ubeđuju, prvenstveno političke lidere zemalja, da utiču na lokalne elektroprivrede da ih kupuju, što im je već pošlo za rukom kod Rumuna koji su kupili šest i Poljaka koji su kupili 12, a sada i Srbiji nude četiri”, rekao je Mesarović.
Najveći ponuđeni modularni nuklearni reaktori su, kako je naveo, snage 250 do 400 megavata, a Rusi su 2019. godine dva mala reaktora od svega 35 megavata postavili da plutaju na vodi da bi strujom snabdevali naftne platforme na Arktiku i tu malu nuklearku nazvali “Akademik Lomonosov”.
Primamljivost modularnih nuklearnih reaktora je, prema rečima Mesarovića, što se proizvode u fabrikama i mogu da se prilično brzo instaliraju na lokacijama zatvorenih elektrana na ugalj, gde već postoji infrastruktura potrebna za mali modularni reaktor.
Dodao je da građani Srbije ne treba da se plaše nuklearki jer je za samo tri dosadašnja najveća akcidenta u 70 godina istorije njihove primene kriv bio čovek, a tehnologija se usavršava tako da sigurnost više I ne zavisi od čoveka i napajanja energijom spolja, već od prirodnih sila (gravitacije i prirodne konvekcije).
Naveo je da Mađari imaju nuklearku, lociranu na svega 60-ak kilometara od granice pa, ako se nešto desi na njoj, paktično ne bi bilo razlike u posledicama kao da je izgrađena u Srbiji.
“Mi sada imamo mogućnost da se pridružimo Mađarima koji već imaju četiri nuklearke i grade još dve veće za koje su im Rusi obezbedili povoljan kredit od deset milijardi evra, a oni ulažu još dve i po milijarde evra, tako da bi Srbija trebalo da uloži novac za oko desetak odsto kapaciteta te nuklearke za 240 megavata koje bi mogla da koristi za pokrivanje dela domaćih potreba, posle 2030. godine i tako dobije u vremenu da obezbedi kadrove, lokaciju i infrastrukturu za izgradnju svoje nuklearke”, rekao je Mesarović.
To bi, kako je rekao, bio način i da se građani oslobode straha od takvog načina dobijaja i korišćenja električne energije, a istovremeno bi trebalo pripremati kadar koji bi mogao da radi na izgradnji i upravljanju nuklearkom.
Školovanje stručnjaka za nuklearnu energiju, kako je istakao, traje godinama, a u Srbiji je prekinuto kada je 1989. godine uveden moratorijum, kao savezni zakon SFRJ, koji je usvojila samo Srbija, a ostale republike su na njega “zaboravile”.
Mesarović je rekao da je bio treća generacija na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu koji je započeo školovanje stručnjaka za nuklearnu energiju 1955. godine, a probrani studenti, među kojima je bio i on, odlazili su u inostranstvo na više specijalizacija i praktičnih obuka kako bi mogli da učestvuju u nuklearnom programu tadašnje Jugoslavije koja je planirala izgradnju četiri nuklearke do 2000. godine.
Nuklearna elektrana “Krško” u Sloveniji, koja je puštena u rad 1983. godine, bila je, kako je rekao, prva predviđena tim programom, a sledeća je trebalo da bude “Prevlaka”, nizvodno od Zagreba, a još dve su bile planirane na obalama Dunava jer zahtevaju velike količine vode za hlađenje.
U Beogradu je, kako je naveo, bio centar za školovanje kadrova iz svih republika, potrošene su pare na istraživanje lokacija i ruda urana, bio je otvoren rudnik Kalna na Staroj planini iz koga je uran vađen i dovožen u institute za nuklearne nauke “Vinča” i za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, gde su vršena istraživanja za proizvodnju gorivnih elemenata.
Kada je, prema njegovim rečima, stopiran program, rudnik Kalna je zatvoren, a Bugari su sa svoje strane Stare planine koristili uranijum za tadašnje svoje četiri nuklearne elektrane.
Realizacija, kako je naveo Mesarović, dobro osmišljenog nuklearnog programa u SFRJ je zbog pritiska javnosti nakon velikog akcidenta u nuklearnoj elektrani u Černobilju 1986. godine, prekinuta saveznim Zakonom o zabrani gradnje nuklearnih elektrana.
Dodao je da je to prekinulo i školovanje kadrova u Srbiji, dok Mađarska i druge zemlje nisu tako postupile, već su nastavile korišćenje postojećih i gradnju novih nuklearnih elektrana.
Tako je Srbija, posle četiri decenije uspešnog rada na nuklearnom programu ostala bez svog prestižnog nuklearnog odseka na Elektrotehničkom fakultetu, a Mađarska je pripremala svoje nuklearne i druge stručnjake na Tehničkom univerzitetu u Budimpešti, odakle potiču tri dobitnika Nobelove nagrade.
Mesarović je rekao da, od ukupnog broja ljudi, angažovanih na gradnji nuklearne elektrane, manje od trećine čine nuklearni kadrovi, a ostali su kadrovi različitih klasičnih profila, eksperti za građevinu, geologiju, seizmologiju, meteorologiju i druge oblasti, ali sada sve njih “neće biti lako pripremiti u Bolonjskom sistemu obrazovanja”.
Koliko je važno imati stručnjake za sve oblasti dokazuje, prema njegovim rečima, akcident u nuklearnoj elektrani Fukušima u Japanu. U toj nuklearnoj elektrani je, kako je rekao, standardna oprema prilagođena samo lokaciji, podložnoj zemljotresu, ali je zid koji štiti od talasa mora bio prenizak da spreči cunami koji je potopio takođe, nisko postavljen dizel generator koji zbog toga nije mogao da snabdeva energijom zaštine sisteme reaktora, pa je prekinuto snabdevanje preko spoljne mreže i tako je nastao veliki udes.
“U elektrani u Černobilju se čovek upustio u rizičan opit pri isključenom sistemu kontrole i zašite, a u nuklearki Tri milje u SAD je mala tehnička greška bila velika za čoveka za pultom. Ipak, broj direktnih i naknadnih žrtava od posledica svih tih akcidenata je neuporedivo manji nego od udesa na drugim elektranama, posebno kada, na primer, pukne brana hidroelektrane”, rekao je Mesarović.
Prva nuklearna elektrana je, kako je naveo, puštena u pogon 1954. u Rusiji, druga u Engleskoj 1956, a u Americi 1957, pa se naglo širila gradnja nuklearnih elektrana u nekoliko desetina zemalja, potencirana naftnm krizom početkom sedamdesetih, kada se svet uplašio poskupljenja i ograničenja isporuke nafte.
“Nuklearne elektrane, izgrađene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka dostigle su značajan udeo u proizvodnji električne energije i taj udeo raste i danas, kako zbog gradnje novih, tako i zbog produžavanja radnog veka ranije izgrađenih, pa je njihov broj sada veći nego novoizgrađenih”, rekao je Mesarović.
Mesarović je rekao da se planira da, prema dogovoru na Samitu UN o klimatskim promenama, održanom krajem decembra 2023. u Dubaiju (COP28), instalisana snaga nuklearnih elektrana u svetu do 2050. godine poraste tri puta (sa 400.000 megavata na 1,2 miliona megavata) da bi se postigla neto-nulta emisija gasova sa efektom staklene bašte jer to neće biti moguće, samo ranije planiranom ubrzanom gradnjom elektrana na obnovljive izvore energije, koje bi zamenile termoelektrane.
Dodao je da bi ukidanje moratorijuma, “koji je naneo veliku štetu Srbiji zbog prekida školovaja kadrova za nuklearnu energetiku, bio važan podsticaj da se to školovanje obnovi kako bi u stručnom odlučivanju o ovoj oblasti razvoja učestvovali domaći, umesto stranih eksperata”.