Veselin Vujović, poslednji Jugosloven

Srpski rukomet, doduše, možda ima više šansi da preživi nego što je to imala Jugoslavija. Ali, ako veliki Vuja posle bronze sa Slovenijom kaže: “Maštao samo 10 godina o klupi reprezentacije Srbije, ali me nisu shvatali ozbiljno”, možda i nije
Piše: Veljko Miladinović

Dalo bi se naći mnogo argumenata za “da”, i još nekoliko puta više za “ne”, na pitanje da li je velika Jugoslavija bila dobra ideja, a jedan od njih je i da bi u slučaju da je Jugoslavija opstala današnji ljubitelji rukometa bili uskraćeni za neverovatnu utakmicu za treće mesto na nedavno završenom Svetskom prvenstvu. Rukomet, to je čisto da podsetimo onaj dvoranski sport sa šest igrača u polju i golmanom koji se, ime mu kaže, igra rukama, i koji se nekada pratio i voleo u Srbiji.

“Eh, a kako bi sportom vladala reprezentacija Jugoslavije, često i prečesto se postavlja pitanje”, valjda kada ponestane drugih argumenata. Ali, kada čovek pogleda kršnog Veselina Vujovića, ovog puta u ulozi selektora Slovenije, kako 10 minuta pred kraj utakmice rukometašima Slovenije na minus pet golova drži govor poput majora Gavrilovića – u Vujinoj izvedbi to glasi: “Sada mora da izginete, da date sve u životu” – pomislio bi (čak i onaj kod kog se osvestilo da je Tito kriv za sve naše nedaće) kako Jugoslavija i nije bila tako loša zemlja.

Jer, Veselin Vujović, čovek kog ne opterećuje mnogo, sa onim izrazom lica da ne znaš da li će da te udari ili pomazi, rukometni bog koji nas još uvek podseća da se u Srbiji nekada, preciznije u Šapcu, nekada igrao najbolji rukomet u Evropu, čovek je koji bolje od lopte rukuje jedino najvrelijim balkanskim pitanjem.

“U Hrvatskoj me vide kao Crnogorca iako imam srpski pasoš, moja žena je iz Srbije i imam porodicu tamo… Ja sam Crnogorac, bio sam pet godina u Makedoniji, bio sam selektor Srbije i Crne Gore, sada sam slovenački, radim u Hrvatskoj, ali uvek se osećam Jugoslovenom”, rekao je Vuja u intervjuu za špansku Marku, kao trener Zagreba, gde je bio do ove sezone.

Tako je Vuja kružio i kružio oko šesterca naših identitetskih igara, sa podignutom rukom sudije koji preti da mu svira pasivan napad. Jer, žal za Jugoslavijom možda nije izašao iz mode, ali “biti Jugoslovenom” odavno jeste. Ali, Vuja je kao tihi promoter jugoslovenstva i Hrvate i Slovence naterao da im makar u rukometu ne zasmeta taj koncept. Kada bi mu bilo stalo do toga, do promocije jugoslovenstva, to bi naravno bila borba sa vetrenjačama. Ali, verovatno nije.

Deluje kao da mu je stalo samo do rukometa, sporta kog smo se, ispostavilo se, mi odrekli u brakorazvodnoj parnici.

Ne, ovo nije vapaj za Jugoslavijom, niti izraubovana priča o Jugoslaviji koja bi danas vladala svetom samo da je ostala na okupu. I ne, nije priča o još jednom sportu u Srbiji kom je namenjeno mesto tamo gde mi, inače, volimo da držimo ono najbolje što imamo da ponudimo – u istoriji.

Željko Obradović je u razgovoru za Nedeljnik govorio kako je posle 2005. prestalo o njemu da se govori kao o “našem treneru”. O Vujoviću Jugoslovenu se sada, kada je osvojio medalju, govori ponovo kao o “srpskom treneru”. A uglavnom je reč o “najboljim trenerima”.

Srpski rukomet možda ima više šansi da preživi nego što je to imala Jugoslavija. Ali, ako veliki Vuja posle bronze sa Slovenijom kaže: “Maštao samo 10 godina o klupi reprezentacije Srbije, ali me nisu shvatali ozbiljno”, možda i nema.

E, o tome je ova priča.

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.